Govor profesora dr Božidara Kovačeka, predsednika Matice srpske.
Ima jedan bogomdan način da se bakrenjak pretvori u srebrnjak, a srebrnjak u dukat. Ta alhemija ne koristi kamen mudrosti, onaj lapis filozoforum (lapis philosophorum) za kojim su uporno i uzaludno tragali srednjovekovni mudraci, već drugu, a pravu magiju – dobročinstvo, za koje je potrebno samo mnogo ljubavi prema bližnjima i prema opštem dobru, i primeren tas darivanja. Nesebičnost i altruizam uvišestručuju, pozlaćuju ono što se daje, a oplemenjuju ono što ostaje. Dobročinstvo je dvosmeran blagoslov – i davaocu i primaocu. jedan stih naše stare pesme čoveku-pravedniku stavlja u amanet: u dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi. Dobročinstvo pomaže da se u dobru ne ponesemo, a u zlu da se ne unizimo. Žrtvovanje za opšte dobro prevelika je tradicija u našem narodu, koji je o zadužbinarskom dobročinstvu ispevao divne neprolazne pesme, prenoseći s kolena na koleno šta je ko od srednjovekovnih vladara i velikaša podario svome narodu i večnosti. Ta usmena istorija poučila je i ustanike, i Karađorđa. Čim su počeli da je stvaraju, država im se ukazala kao nedeljivi materijalni i duhovni vaskrs naroda. Ne čekajući da utihne prasak pušaka, Karađorđe doziva najmudriju starinu svoga naroda – Dositeja, da ustoliči prosveščenije, i okuplja uz njega i druge učene stvarajući Veliku školu i Bogosloviju. Bile su to duhovne zadužbine Prvog ustanka.
I drugi velikan oslobođene Srbije – Miloš Obrenović, zna za istorijsku neminovnost prosvećenja i snagu znanja. Evo pri-mera: čim je 1826. osnovana Matica srpka, on se već avgusta iste godine upisuje u nju članskim ugovorom za brata Jevrema i četvorostrukim za sebe, pa postaje prvi dobrotvor Matice srpske.
Njemu lično, znamo to, nisu bile potrebne „te knjige što će se tamo u Budimu za Srbe štampati”, ali je strateškom državničkom genijalnošću shvatio da zadužbinarsko duhovno okupljanje može da bude pravi osnov združivanju i ovostranih i onostranih, i ne samo kulturnom sažimanju. Ako posmatramo sa jednog višeg, moralnog stanovišta, videćemo da doprinos opštem dobru i nije samo dobrovoljno opredeljenje. Kao što smo u duhu najlepših srpskih porodičnih običaja dužni da se staramo o dobru svojih roditelja, tako smo dužni da uvek imamo na umu i dobrobit duhovne tradicije svoga naroda, jer svoje održanje u krepkosti i napretku svaki narod duguje ne samo materijalnim dobrima no i kulturi, duhovnosti svojoj. Na tim osnovama on počiva, na njih se, kao na dva roditelja, oslanja. čak mu je možda čvršći ovaj drugi oslonac, jer materijalna dobra su krhka i prolazna, a duhovna, ako su prava, vreme propušta kroz svoja uska okca u budućnost, u večnost.
Duh darivanja opštem dobru i kulturnom napretku, obnovljen još u ustanička vremena, održavao se i bokorio do Drugog svetskog rata, kada su zadužbine otete od svojih pridržavalaca. Sada, kada smo pred restitucijom starih zadužbina, oslobođeni smo i za nove. Kod imućnih i bogatih časnih ljudi, kojih će, nadajmo se, biti sve više, moći će ponovo da prosijaju rasuđivanja da materijalna sfera, radi svoga dostojanstva i ugleda, a i radi opšteg civilizacijskog napretka, mora doprinositi sferi duhovnih dobara, naučnih, kulturnih, umetničkih.
Fondacija porodice Karić dostojno je započela tu misiju, i već godinama je unapređuje, ali još uvek gotovo usamljenički. Večerašnja svečanost, na sam Dan slovenskih apostola i prosvetitelja ćirila i Metodija, potvrđuje da je ta zadužbina – od ovoga vremena, stekla ugled koji joj priliči i da, u ponečem, već ide u korak sa starim zadužbinama koje su svetlu tradiciju sabornog opsluživanja kulturnog trezora srpskog naroda pronosile kroz mnoge decenije do danas, onako kako je naložio osnivački akt Matice srpske 1826: sada, i odsada, bez prestanka – za svagda.