Говор професора др Божидара Ковачека, председника Матице српске.
Има један богомдан начин да се бакрењак претвори у сребрњак, а сребрњак у дукат. Та алхемија не користи камен мудрости, онај лапис филозофорум (лапис пхилосопхорум) за којим су упорно и узалудно трагали средњовековни мудраци, већ другу, а праву магију – доброчинство, за које је потребно само много љубави према ближњима и према општем добру, и примерен тас даривања. Несебичност и алтруизам увишестручују, позлаћују оно што се даје, а оплемењују оно што остаје. Доброчинство је двосмеран благослов – и даваоцу и примаоцу. један стих наше старе песме човеку-праведнику ставља у аманет: у добру се не понеси, а у злу се не поништи. Доброчинство помаже да се у добру не понесемо, а у злу да се не унизимо. Жртвовање за опште добро превелика је традиција у нашем народу, који је о задужбинарском доброчинству испевао дивне непролазне песме, преносећи с колена на колено шта је ко од средњовековних владара и великаша подарио своме народу и вечности. Та усмена историја поучила је и устанике, и Караћорђа. Чим су почели да је стварају, држава им се указала као недељиви материјални и духовни васкрс народа. Не чекајући да утихне прасак пушака, Карађорђе дозива најмудрију старину свога народа – Доситеја, да устоличи просвешченије, и окупља уз њега и друге учене стварајући Велику школу и Богословију. Биле су то духовне задужбине Првог устанка.
И други великан ослобођене Србије – Милош Обреновић, зна за историјску неминовност просвећења и снагу знања. Ево примера: чим је 1826. основана Матица српка, он се већ августа исте године уписује у њу чланским уговором за брата Јеврема и четвороструким за себе, па постаје први добротвор Матице српске.
Њему лично, знамо то, нису биле потребне „те књиге што ће се тамо у Будиму за Србе штампати”, али је стратешком државничком генијалношћу схватио да задужбинарско духовно окупљање може да буде прави основ здруживању и овостраних и оностраних, и не само културном сажимању. Ако посматрамо са једног вишег, моралног становишта, видећемо да допринос општем добру и није само добровољно опредељење. Као што смо у духу најлепших српских породичних обичаја дужни да се старамо о добру својих родитеља, тако смо дужни да увек имамо на уму и добробит духовне традиције свога народа, јер своје одржање у крепкости и напретку сваки народ дугује не само материјалним добрима но и култури, духовности својој. На тим основама он почива, на њих се, као на два родитеља, ослања. чак му је можда чвршћи овај други ослонац, јер материјална добра су крхка и пролазна, а духовна, ако су права, време пропушта кроз своја уска окца у будућност, у вечност.
Дух даривања општем добру и културном напретку, обновљен још у устаничка времена, одржавао се и бокорио до Другог светског рата, када су задужбине отете од својих придржавалаца. Сада, када смо пред реституцијом старих задужбина, ослобођени смо и за нове. Код имућних и богатих часних људи, којих ће, надајмо се, бити све више, моћи ће поново да просијају расуђивања да материјална сфера, ради свога достојанства и угледа, а и ради општег цивилизацијског напретка, мора доприносити сфери духовних добара, научних, културних, уметничких.
Фондација породице Карић достојно је започела ту мисију, и већ годинама је унапређује, али још увек готово усамљенички. Вечерашња свечаност, на сам Дан словенских апостола и просветитеља ћирила и Методија, потврђује да је та задужбина – од овога времена, стекла углед који јој приличи и да, у понечем, већ иде у корак са старим задужбинама које су светлу традицију саборног опслуживања културног трезора српског народа проносиле кроз многе деценије до данас, онако како је наложио оснивачки акт Матице српске 1826: сада, и одсада, без престанка – за свагда.
