Dobitnici Nagrade „Braća Karić” u 2019. godini

ANTONIS REMOS, najpopularniji i najtraženiji grčki pevač

„Moje srce me vodi” – naziv albuma iz 2013 godine bi možda najbolje ilustrovao bogatu solističku karijeru Antonisa Remosa, koja beležeći uspeh za uspehom traje već četvrt veka. Najpopularniji i najtiražniji grčki pevač kaže da voli da ga ljudi cene i pamte po muzici koju stvara. I zaista, njegove balade koje govore o ljubavi, iskrena emocija koja izbija iz svakog stiha i neponovljiv glas prepoznate su ne samo u Grčkoj, već i u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i svetu.

Kada se na muzičkoj sceni Grčke 1995. godine pojavio do tada anonimni mladić iz Soluna i u Atini zapevao sa velikim grčkim zvezdama, poput Dimitrisa Mitropanosa, Stefanosa Korkoulisa i Mariosa Tokasa, dogodilo se pravo čudo – prvi znak Remosovog velikog talenta, ali i potvrda da je rođen pod srećnom zvezdom. Sve to bilo je sasvim dovoljno da mu „Sony BMG Greece” odmah ponudi ugovor.

Prvi album, jednostavno nazvan „Antonis Remos”, nastao 1996. je za nekoliko meseci  postigao platinasti tiraž, a Antonis je postao novi idol grčke muzičke scene.

Njegov drugi album „Vreme je da nastavimo”, objavljen u aprilu 1998. godine već potpisuju najpoznatiji grčki kompozitori. Uspeh nije izostao, ponovo ga potvrđuje platinasti tiraž.

Narednih godina uspeh prati svaki njegov korak i on izrasta u jednog od najboljih grčkih pevača. Svaki sledeći album Antonisa Remosa dostiže milionske tiraže.

Remos nastupa sa Sakisom Rouvasom u „Diogenis Palasu”, a dupli live CD sa tog koncerta postao je njegov najprodavaniji album i jedan od najtiražnijih albuma u Grčkoj ikada.

Slede nastupi sa najznačajnijim imenima grčke muzičke scene. Antonis Remos nastupa uživo uz Janisom Pariosom, Alkistis Protopsalti, Jorgosom Dalarasom i Tolisom Voskopulosom. Na albumu „Kao vetar” Antonisu su se pridružila tri velika glasa u tri različite pesme: legenda grčke muzike Marinela, poznati grčki pevač Jorgos Margaritis i italijanski umetnik Masimo di Kataldo.

Marta 2000. godine Antonis Remos izvodi naslovnu pesmu za film „Ljubav je slon”. Snimak je postiže zlatni tiraž.

Zlatna godina blistave muzičke karijere Antonisa Remosa svakako je bila i 2003, tokom koje je, zajedno sa još pet umetnika, organizovao turneju po Grčkoj, koja je trajala 45 dana sa 45 koncerata.

Već u leto 2004. godine orkestar Mikisa Teodorakisa predstavio je muziku čuvenog kompozitora pisanu za pozorišne predstave i filmove, sa Antonisom Remosom kao vodećim vokalom. U avgustu iste godine pevao je na ceremoniji zatvaranja Olimpijskih igara u Atini.

Da dobra muzika ne poznaje granice dokazala je i njegova svetska turneja iz maja 2008. godine, kada je sa Sakisom Ruvasom obišao tri kontinenta.

U junu 2011. godine, posle javnog glasanja, osvaja nagradu Mad Video Music-a u kategoriji za najbolji tekst, za pesmu „Dosta više sa pozajmicama”, kao i nagradu za najboljeg pevača.

Sa koleginicom Anom Visi postiže veliki uspeh predstavom „Ena i Kanena“ (Jedan ili nijedan), s kojom atinski večernji izlazak dobija sasvim novo značenje, dok je naslovna pesma iz predstave proglašena duetom godine.

Početkom 2014. Antonis kao član žirija učestvuje u šou programu The Voice of Greece.

Antonisa Remosa je već nekoliko puta imala prilike da sluša i beogradska publika a za njegove koncerte se uvek traži karta više. Voli Beograd u kom ima mnogo prijatelja, među kojima su i Dušan Ivković, Željko Obradović, Vlade Divac, Žarko Paspalj i Dejan Bodiroga, kao i pevačica Tijana Dapčević sa kojom je i snimio duet pesme „Zagrljaj”.

Posebna saradnja, koju je razvio sa Željkom Joksimovićem, dovela je i do zajedničkih nastupa,  među kojima je upamćeno i čuveno izvođenje „Đurđevdana“ na koncertu u Atini. Kaže da sa srpskim muzičarima deli istu ljubav prema muzici i emocijama. „Uvek sam srećan kada čujem neku svoju pesmu u Srbiji. I u Grčkoj ima dosta srpskih pesama koje su otpevane na grčkom.“

Za vrhunski talenat potvrđen dugogodišnjom uspešnom karijerom, za mostove prijateljstva i saradnje koje gradi muzikom, Antonisu Remosu večeras se dodeljuje Nagrada „Braća Karić” za izuzetna dostignuća u umetnosti.

Iz govora dobitnika:

SRBIJA I GRČKA STUBOVI SU STABILNOSTI NA BALKANU
„Veliko vam hvala za Nagradu „Braća Karić”. Za mene je ogromna čast što se večeras nalazim ovde kao pevač i umetnik, ali i kao Grk, pogotovo što se večeras podsećamo svih onih trenutaka kroz koje je prošao slavni i ponosni srpski narod. Imam gotovo 50 godina i sećam se svih teških trenutaka koje ste prošli. Ovakvi trenuci i ovakve manifestacije treba da imaju cilj da nas podsete na prošlost zato što je potrebno da se ljudi i nacije sećaju prošlosti kako se iste greške ne bi ponovile u budućnosti. Hvala vam mnogo za mogućnost da u svemu ovome učestvujem. Zahvaljujem Karić fondaciji za Nagradu i za čast koja mi je ukazana. Želim Srbiji da nađe svoju budućnost, da živi u miru, zato što Srbija i Grčka jesu i uvek će biti stubovi stabilnosti na Balkanu. Taj mir je potreban Balkanu da uvek bude snažan i ujedinjen. Hvala vam od sveg grčkog srca!
S vama sam večeras ne samo da bih primio Nagradu već i da vam otpevam svoje dve omiljene pesme. Jednu je napisao moj dragi prijatelj i kolega Željko Joksimović, to je pesma koju veoma volim i ona je ujedno omiljena pesma moje ćerke, a druga je grčka pesma, za koju znam da je svi Srbi veoma vole i velika mi je čast što imam priliku da vam je večeras otpevam. Hvala vam još jednom za sve.”

DR ZAHI HAVAS, najpoznatiji egiptolog na svetu

Izučavajući svet ispod površine, skriven duboko u lavirintima prošlosti, dr Zahi Havas je od arheologije načinio umetnost čitanja i tumačenja istorije drevnog Egipta. On je verovatno jedini čovek na svetu koji može da ponudi odgovore na pitanja koja pokreću maštu i inspirišu. Istraživanje sudbine Ramzesa Trećeg, tajne Keopsove piramide, zatim  njegova traganja za mumijom Nefertiti, grobnicom čuvenih ljubavnika — Kleopatre i Marka Antonija, prati javnost čitavog sveta. Ona nadahnjuju i mlade arheologe pružajući  smisao i značaj pozivu koji su odabrali.

Misterije prošlosti decenijama izranjaju na površinu našeg poimanja Egipta zahvaljujući traganju  dr Havasa. Za razliku od  svog filmskog dvojnika Indijane Džonsa, svemu što određuje rad dr Havasa prethode ogromno znanje, strpljenje, posvećenost, ali i snovi.

Doktor Zahi Havas, rođen 28 maja 1947 godine,  najpoznatiji egiptolog na svetu, bio je generalni sekretar Visokog saveta za starine Egipta i prvi egipatski Ministar za antikvitete, direktor platoa Gize, a takođe je istraživao arheološka nalazišta u delti Nila, Libijskoj pustinji,  Gornjem i Donjem Egiptu.

Predavanjima širom sveta, brojnim knjigama i dokumentarnim emisijama posvećenim staroj egipatskoj civilizaciji dr Zahi Havas je stekao posebnu reputaciju.

„Osećam se kao ‘kralj piramida’, jer sam veći deo života proveo otkrivajući – tajna vrata piramida, grobnicu graditelja piramida – zato su me nazvali ‘kraljem piramida’. Otkrili smo mnogo, a stvarno nas čeka otkriće još 70 procenata tog blaga“ – najavio je prilikom prošlogodišnje posete Srbiji.

Traganjem za istinom ispunio je sadržaje više od 40 knjiga i 150 radova  o drevnom Egiptu. Među najpopularnije naslove ubrajaju se knjige „Tajne iz peska”, „Dolina zlatnih mumija”, kao i svetski bestseler „Legenda o Tutankamonu”.

Zabrinut za očuvanje i zaštitu egipatskog nasleđa, dr Havas je vratio u Egipat više od 6.000 ukradenih i otuđenih artefakata i obučio više od 1.000 mladih arheologa muzeologiji i tehnikama iskopavanja a pod njegovim nadzorom otvorena su 22 nova muzeja širom Egipta, uključujući i Veliki egipatski muzej i Nacionalni muzej egipatske civilizacije.

Projekat Egipatska mumija, koji koristi moderne forenzičke tehnike, uključujući CT skeniranje i DNК analizu delo je doktora Havasa.

Kao prepoznatljivo lice vodećih svetskih naučnih progarama: National Geographic-a, History Channel-a, Discovery Channel-a i BBC-a za dokumentarni film o drevnom Egiptu dobio je 2006. prestižnu nagradu „Emi”. Predsednik Egipta dodelio mu je 1998. godine nagradu Prve klase za umetnost i nauku za restauraciju Sfinge, a takođe je dobio i nagradu Ponos Egipta. Časopis „Time” izabrao ga je za jednog od 100 najuticajnijih ljudi za 2006. godinu. Vitez je Francuske legije časti, ambasador dobre volje, akademik Ruske akademije prirodnih nauka, a 2008. godine odlikovan je Ordenom za zasluge Italije. U aprilu 2017. godine dr Havas je imenovan za ambasadora za mir i kulturnu baštinu pri Ujedinjenim nacijama.

U ekskluzivnom intervjuu Dani Karić Stojiljković dr Havas potvrđuje: „Mumije su magične. Njihova magičnost dovela je Holivud u Egipat. Verujem u dramu. Istorija bez drame je neprihvatljiva. Zbog strasti sa kojom govorim o arheologiji, moje reči dopiru do srca ljudi širom sveta.”

Veličina dela i naučni značaj jednog od najuticajnjih arheologa današnjice  prepoznat je i u Srbiji. Zato se svim dosadašnjim nagradama dr Zahi Havasu, arheologu sa neverovatnom harizmom, večeras pridružuje  Nagrada „Braća Karić” – za izuzetna dostignuća u naučnom i istraživačkom radu.

Iz govora dobitnika:

PRONAĐITE SVOJU STRAST
„Osećam se počastvovan večeras što sam primio Nagradu Karić fondacije. Danas se zaista osećam kao deo porodice Karić. Izvanredni ljudi. Istovremeno osećam i da sam Srbin Egipćanin. Odrastao sam u jednom egipatskom selu. Jedini strani grad za koji sam čuo kada sam bio dete bio je Beograd. Znao sam i za Kairo, za Tita i Nasera. Sloboda i mir bile su reči za koje sam čuo. I koje sam zapamtio. Kao što uvek govorim – to je ugrađeno u moju ličnost. Takođe sam počastvovan što sam prvi Arapin i prva osoba iz Afrike koja je dobila ovu veliku nagradu. Danas sam imao intervju koji mi je Dana organizovala, gospođa koja me intervjuisala pitala me da li živim u današnjem svetu ili u vremenu faraona. A ja sam joj odgovorio da živim u vremenu faraona, i zaista se tako osećam. Dakle ne osećam se okružen 21. vekom već kao da sam se vratio pet hiljada godina unazad. Jer kad god otkrijem nešto, uvek kažem da to što sam otkrio ne pripada samo Egiptu već ljudima širom sveta. Faraonska civilizacija pripada zapravo svima vama. I zato kada otkrivam grobnice graditelja piramida, to govori svetu da su piramide izgradili Egipćani, a ne neki robovi. Kada sam pronašao Dolinu zlatnih mumija, osetio sam da je svaka od tih mumija u meni. Kada sam pronašao mumiju kraljice Hatšepsut ili istraživao Tutankamonovu grobnicu, sva ta otkrića dolaze iz mog srca. I pre nego što kažem zašto toliko volim arheologiju i živim u doba faraona, želim da vam kažem i to da je Egipat bezbedan. Želimo da u Egipat dođete i da nas posetite, jer je to nekoliko sati leta udaljeno od vas. Možete li da zamislite da u šest sati ujutru budete ispred Sfinge. Kada sam odveo američkog predsednika Obamu tamo, on mi je rekao da nikada nije pomislio da će biti sam sa mnom ispred Sfinge, i da će otići u Luksor, Dolinu kraljeva, Abu Simbel. To je sve magija. A ta magija desila se veoma davno… Pozivam vas da dođete, jer jasno osećam da sam se zaljubio u Srbiju.
Najzad, hoću da vam kažem i zašto kada govorim o faraonima moje reči ulaze u srca ljudi, zbog čega sam i dobio Nagradu „Braća Karić”. Kada sam imao petnaest godina, moj san je bio da postanem advokat. Otišao sam na pravni fakultet, kupio knjige, počeo da studiram, a zatim sam rekao: nema šanse, nikada neću biti advokat, mrzim pravo… Vratio sam knjige i otišao na fakultet arheologije da tamo studiram umetnost. Nisam bio baš dobar student, imao sam loše ocene, ali sam ga završio. Pitao sam se šta ću dalje da radim. Počeo sam tada da radim za vladu, tako sam se našao u Odeljenju za starine. Međutim rekao sam sebi kako nema šanse da tu ostanem, želeo sam u diplomatiju, da postanem ambasador. U tome nisam uspeo. Vratio sam se arheologiji u suzama. Onda su me naterali da odem na iskopavanja u pustinju, bio sam veoma tužan što moram da napustim Kairo. Onda je jednog dana jedan od arheologa pronašao neotkrivenu grobnicu i pozvao me da vidim. Ušao sam unutra i seo ispred statue koja se nalazila u centru grobnice. Počeo sam da je čistim. To je zaista neobjašnjiv osećaj. Rekao sam sebi da sam pronašao svoju ljubav. To je bila arheologija. I zato kada putujem po svetu i upoznajem mlade ljude, kažem im samo jednu stvar – strast. Ako u vama postoji strast za bilo čim, makar to bilo i nešto sasvim malo, od toga ćete napraviti nešto veliko. Samo pronađite svoju strast.”

VACLAV DVORŽAK, filmski i televizijski reditelj i politički analitičar

Čuveni češki autor, reditelj Vaclav Dvoržak, je na sopstvenom iskustvu spoznao da je put do istine o Kosovu i Metohiji dug i mukotrpan. To ga nije pokolebalo u nastojanju da istinu do koje je došao radeći film „Oteto Kosovo” uporno prenosi dalje. Sudbina njegovog filma slična je sudbini teme o kojoj govori.
Boraveći na Kosovu 2004, Dvoržak je ubrzo shvatio da informacije iz južne srpske pokrajine koje prenose češki mediji ni blizu ne odgovaraju realnosti. „Nama je predstavljena potpuno drugačija slika. Uvideo sam da je sve laž, da se sve izvrće i zloupotrebljava protiv Srbije. Zato sam poželeo da napravim film koji će omogućiti da se vidi istina.“

„Oteto Kosovo” tretira novoorvelovski pojam humanitarno bombardovanje i govori o ishodima takve cinično proklamovane „humanosti”. Profesionalnim dokumentarističkim pristupom film beleži najznačajnije događaje iz srpske istorije 20. veka, počev od Balkanskih ratova, sve do Titove odluke da se na Kosovo i Metohiju ne mogu vratiti proterani Srbi, dok se njihove kuće velikodušno ustupaju albanskom siromašnom stanovništvu. Agresija NATO na Jugoslaviju, sve što je agresiji prethodilo, i sve što je iza nje, kao posledica, ostalo – glavna su tema filma.

Češka televizija je više puta odlagala prikazivanje projekta u čijem finansiranju je učestvovala zbog navodne „neuravnoteženosti“ i „pristrasnosti u korist jedne strane“. Autor na ove optužbe odgovara da se „ni u dokumentima o holokaustu ne prikazuju stavovi druge strane“. Film je dostupan na internetu, gde beleži ogromnu gledanost.

Vaclav Dvoržak je pokretač peticije koja u češku javnu sferu uvodi temu Kosova, sa zahtevom da Češka preispita odluku o priznanju nezavisnosti takozvane Republike Kosovo :

„Varvarstvo koje je nepojmljivo civilizovanom svetu i koje je još uvek vidljivo na albanskoj strani. Ugroženost Srba i drugih ne-Albanaca. Očigledno i nedopustivo uzurpiranje imovine. Okrutna drskost agresora. Najviše se divim ljudima koji su se, uprkos ugnjetavanju, vratili svojim kućama, obnovili svoje živote odolevajući teškoćama koje im je život nametnuo. Te ljude treba na sve načine pomagati i to ne samo rečima.”

Neumoran u maratonskoj borbi za istinu o Kosovu, Dvoržak pokreće internet novine „Kosovo onlajn”. Suprotstavljajući se decenijama medijski promovisanim neistinama o stradanju Srba u Srebrenici priprema film radnog naslova „Srebrenica – činjenice i laži” a premijeri se nada 2020. godine, na dvadesetpetogodišnjicu srebreničkih dešavanja.

Vaclav Dvoržak je rođen 1948. godine, živi i radi u Pragu. Diplomirao je na Filmskoj i TV školi Akademije scenskih umetnosti , a njegov diplomski film „Nelson 34” o katastrofi rudnika mrkog uglja osvojio je više festivalskih nagrada. Zapaženi su i njegovi dokumentarni filmovi o Pikasu, Ajnštajnu i Kainaru.

Iz perioda rada na Češkoj televiziji izdvajaju se „Portret trga”, zatim televizijski film o Jaroslavu Hašeku, kao i deo serijala „Hronika našeg života”. Predvodio je filmsku ekipu na Ekvadorskoj geološko-botaničkoj ekspediciji iz koje su takođe nastali zapaženi radovi.

Vaclav Dvoržak je predsedavajući Društva Prijatelja Srba na Kosovu, kao i Nezavisnog medijskog udruženja. Glavni je urednik nezavisnog veb dnevnog lista i medijski savetnik člana Evropskog parlamenta.
Prepoznajući iskren rediteljski potpis, neponovljivu čovečnost, kao i značaj dugogodišnje predane borbe za istinu, Karić fondacija dodeljuje Nagradu „Braća Karić” Vaclavu Dvoržaku za izuzetna dostignuća u oblasti filmske i televizijske umetnosti.

Iz govora dobitnika:

ZA KOSOVO I METOHIJU UNUTAR SRPSKE DRŽAVE
„Hvala Fondaciji „Braća Karić” i lično porodici Karić za ovu veliku nagradu, koju veoma cenim i koja me iznenadila. Nagradu Karić fondacije primam u ime velikog broja čeških građana kojima nije svejedno kako Srbi danas žive na Kosovu. Znamo da Srbi u kolevci srpske države danas moraju da žive pod teškim i trajnim pritiskom kriminala, manje-više bez podrške svetske javnosti. Moram da spomenem jednog izuzetnog čoveka koji je borbu za srpsku stvar i srpsko Kosovo započeo kod nas – nedavno preminulog profesora Rajka Dolečeka. Kao medijski poznat stručnjak, on je javno istupao protiv zločina koji su počinjeni prema Srbima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Napisao je o tome više knjiga, u kojima je razbijao propagandni kliše koji se širio u zemljama NATO-a. Bio je strpljiv, istrajan, istinoljubiv – za nas ostale u Češkoj, koji misle isto, postao je učitelj i uzor.
Autor sam peticije kojom se poziva češka vlada da opozove ranije priznanje takozvanog nezavisnog Kosova. Među prvima su je potpisali i brojni poslanici Parlamenta, na primer u Srbiji veoma poznat Jaroslav Foldina, ili sin bivšeg češkog predsednika Vaclav Klaus mlađi. Peticija je naišla na podršku i kod sadašnjeg češkog predsednika Miloša Zemana, koji podržava povlačenje priznanja Kosova, javno o tome govori i radi na tome da češka vlada zaista učini takav korak. Podsećam da su oba češka predsednika, i Klaus i Zeman, protestovali protiv toga što je češka vlada priznala Kosovo. Ni Klaus ni Zeman nikada nisu imenovali ambasadore na Kosovu, a ambasador Kosova u Pragu mora da živi kod svojih protektora u američkoj ambasadi.
Kao što vidite, situacija u Češkoj, što se tiče Kosova, veoma je komplikovana. Ali duh i simpatije prema srpskom narodu stalno postoje. Ponovo izbija na površinu naše javnosti to da je NATO na Kosovu počinio neoprostive zločine. U to su ubeđeni skoro svi naši političari bilo da se nalaze na levom ili desnom delu političkog spektra. Uveren sam da će se Kosovo i Metohija vratiti u okvire srpske države i da će se kosovski Srbi vratiti na svoja ognjišta, u svoju domovinu, na svoja rodna mesta. Jednom će pravda pobediti. Posebno ako je budemo podržavali i budemo radili na tome. Još jednom zahvaljujem Karić fondaciji u ime svih Čeha i Čehinja kojima sudbina Srbije, Kosova i Srba nije strana i koji se trude da pomažu Srbima. Živela Srbija, živelo češko-srpsko prijateljstvo!”

MARILINA VEKA, italijanska novinarka i književnica

„Kosovo i Metohija su od prvog trenutka za mene bili borba za istinu i pravdu: to je za mene bio moj život, moja krv, moja nada, moj bes.”

Kada je februara 2019. godine Vladi Italije predata peticija sa zahtevom za preispitivanje priznanja takozvane države Kosovo, među hiljadama drugih, našlo se i ime koje krije dvadesetogodišnji požrtvovani angažman na otkrivanju istine o životu Srba na Kosovu i Metohiji posle dolaska mirovnih snaga KFORA. Potpis koji nosi lični pečat promišljanja iskustva jedne zajednice osoben je dug časti i pripada Marilini Veki.

Prepoznavajući priznanje Kosova kao najveću sramotu, iskrenošću i profesionalnim integritetom – Marilina Veka otvoreno upozorava: „To što deo međunarodne zajednice priznaje Kosovo kao državu u stvari je banditsko gnezdo gde nema baš nikakvog zakona, naročito za Srbe.”

Razgovori sa Srbima na Kosovu i Metohiji, osobito sa porodicama otetih, koje pre svih smatra pozvanim da govore ”o takozvanoj kosovskoj državnosti donetoj NATO bombama,” čine sadržajno jezgro njenog opusa: „Izgubljeno Kosovo”, „Pejzaž duše”, „Zatvor pod otvorenim nebom” i „Vučje srce”. Dramatični izveštaji o istoriji nasilnih smrti, ispovesti o teroru i stradanju, ali i opstanku Srba na Kosovu i Metohiji kroz vapijući glas Mariline Veke stigli su i do uspavane Evrope.

Prva je javnosti otkrila priču o žrtvama osiramašenog uranijuma na Kosovu i Metohiji među italijanskim vojnicima, među prvima je upozoravala i na krijumčarenje ljudskih organa kidnapovanih Srba sa Kosova. „Više od 2.000 Srba je nestalo pred očima tzv. međunarodne zajednice i nikoga za to nije briga. Zato sam imala neodoljivu želju da kažem svetu ono što sam čula od porodica nestalih.”

U apokaliptički razorenom svetu u „Glavi hidre” govori o ljudskoj obezličenosti ravnodušnošću , ukazujući na tanku liniju koja deli ravnodušnost od krivice. Crpeći inspiraciju iz pripovednih fragmenata zatočenika iz Aušvica Žana Amerija – Svet koji prašta i zaboravlja me je osudio, a ne oni koji su počinili horor – Marilina Veka bira da ne prašta i ne dozvoli pravo na zaborav. Temeljno osporavanje tradicije ravnodušnosti, ukazuje se kao jedina nada za zaboravljene.

Marija Lina Veka (Marilina Veka) je novinar i publicista sa diplomom rimskog univerziteta La Sapienza i specijalizacijom iz paleografije u Vatikanskom tajnom arhivu. Od 1993. pažljivi je hroničar realnosti vojnih akcija i etničkih sukoba. Pratila je Misiju Ibis u Somaliji, a od 1999. bavi se „balkanskim scenarijem”. Njene knjige „Skandal Somalija – Anatomija jedne laži”, kao i „Moro je mogao da se spase” – ogledna su radionica novinarskog nemira savremenog društva.

Marilina Veka je primila pravoslavlje i dobila ime Vukosava.

Kao predsednik neprofitne organizacije u saradnji sa projektom „Arka mira”, podržanim od UNESKO-a, pomaže različite mirovne projekte istovremeno organizujući humanitarnu pomoć za srpski živalj u enklavama na Kosovu i Metohiji.

Marilina Veka je, suprotstavljajući se povlašćenim tumačima savremenosti, imala snage da na videlo iznese istinu o teškim zločinima protiv Srba na Kosovu i Metohiji, pružila zaokruženo i uverljivo svedočanstvo o našem (ne)vremenu. Za istrajnost u istinoljubivosti, slobodoumnost i beskompromisnu posvećenost u ispunjavanju standarda profesije, za viteški odnos prema istini kao ostavštini za budućnost – Karić fondacija Marilini Veka dodeljuje Nagradu „Braća Karić” za izuzetna dostignuća u novinarstvu.

Iz govora dobitnika:

KO SE PLAŠI VUKA, NEKA NE ULAZI U ŠUMU
„Zaista mi je zadovoljstvo i čast što sam danas ovde u Srbiji, u voljenoj zemlji, u Beogradu – gradu koji toliko volim, i što primam Nagradu „Braća Karić”. Zahvaljujem Karić fondaciji, porodici Karić i gospođi Milanki Karić posebno, zahvaljujem za Nagradu koja me zaista iznenađuje i dodiruje. Pogotovo što sam se dugi niz godina bavila poslom novinara sa strašću, pošteno i lucidno, ne očekujući ni nagrade, ni priznanja. Zato i jesam zahvalna za ovu nagradu. Radila sam onako kako se radilo u novinarstvu u prošlosti. Možda se danas ne radi tako… Otišla sam na lice mesta da vidim šta se tamo događa i videla sam da je to u potpunosti suprotno od onoga šta se pričalo. Istina je bila laž, a laž je bila istina. Istina je da je na Kosovu i Metohiji srpski narod bio predmet genocida, istrebljenja kulturnog, mentalnog, nije postojala budućnost ni nada, nije više bilo mesta za Srbe na Kosovu. I niko o tome nije pričao. Više od dve hiljade nestalih, između trista i petsto ljudi koji su ostali bez organa, a međunarodna zajednica to nikada nije primetila. Unmik, Ujedinjene nacije, Kfor i brojne humanitarne organizacije, brojni novinari – niko ništa nije video.
Mislim da nisam uradila ništa izuzetno, već samo ono što pravi novinari treba da rade. Moje je bilo da dođem na Kosovo i Metohiju, da vidim šta se tamo dešava i da to ispričam. Ako hoćeš da vidiš vuka, moraš da uđeš u šumu inače ga nećeš videti. A ko se plaši vuka neka ne ulazi u šumu. Ne znam da li ono što sam ja uradila zaslužuje nagradu, ali vi ste mi tu nagradu dodelili i ja sam vam za to zahvalna. Živela Srbija!”

ŽAK OGAR, pukovnik i bivši komandant francuskih specijalnih snaga na Kosovu i Metohiji

Istorija francusko-srpskih diplomatskih bila je obeležena bliskim savezništvom u Prvom i Drugom svestkom ratu sve do učešća Francuske u agresiji 1999. godine na Saveznu Republiku Jugoslaviju. U najtežem trenutku za Srbe na Kosovu i Metohiji juna 1999. godine, tokom povlačenja jugoslovenske vojske – zasjalo se ime koje će ostati upamćeno po oficirskoj časti i ljudskosti – ime pukovnika Žaka Ogara, komandanta francuskih specijalnih snaga.
„Vreme izmeštanja naše vojske sa Kosova i Metohije bilo je vreme haosa…. U svemu tome pojavio se pukovnik Žak Ogar. Terotisti OVK su na prilazu Kosovskoj Mitrovici blokirali veliku kolonu Srba sa vozilima, u kojoj su bile žene, deca. Bili su napadnuti sa svih strana. Pukovnik Ogar je došao i zaustavio to krvoproliće, neke ljude je prebacio helikopterom, nekima je omogućio da vozilima nastave put, doveo ih do Kosovske Mitrovice…. Eto, zato je on častan čovek i pravi vojnik.”
Iz „Ratnog dnevnika” generala Nebojše Pavkovića, komandant Treće armije 1999. godine.

Odlučnost i trezvenost u trenucima ratnog užasa jednako kao i pronivljivost u reagovanju zasnovana na neposrednom iskustvu civilizacijskog potonuća i sudara sa zlom– odlike su izuzetnih oficira. Pukovnik Ogar je potomak je generala Žaka Ogara, oficira mornaričke pešadije, borca iz Drugog svetskog rata i ratova iz Indokine i Alžira, sin Emil-Luja Ogara, oficira Afričke armije, nećak generala Pjera de Benovila, heroja pokreta otpora. Inspirisan očevim besedama o tradiciji francusko-srpskog prijateljstva, srpskim oficirima je tokom pregovora o ulasku francuskih trupa na Kosovo i Metohiju posvedočio da ne dolazi kao neprijatelj, već kao vojnik koji obavlja svoju dužnost :
„Brzo sam postao svestan da je moj glavni posao postao da čuvam ljudske živote. Kad oni koji sebe smatraju vojnicima, napadaju bespomoćnu monahinju, kao što je to radio OVK, šta vam preostaje drugo nego da je zaštitite i sukobite se s napadačima? To smo i radili, od početka. Otimali su imovinu, praznili čitave gradove za jednu noć, kao u Vučitrnu. Ubijali su, na veliko i malo. Nadam se da će uskoro njihove vođe odgovarati pred pravdom. To što je OVK bila privilegovani sagovornik EU predstavlja iskrivljivanje istorije, kršenje međunarodnog prava i vraćanje civilizacije unazad.”
Duboko poražen osećajem da je bio na pogrešnoj strani 1999, pukovnik Ogar već sledeće godine napušta vojsku Francuske. Danas vodi dva preduzeća, koja se bave konsaltingom i bezbednošću.

„Evropa je umrla u Prištini”, autentično i lično kosovskometohijsko sećanje i spoznaja pukovnika Ogara veoma je čitano štivo u Francuskoj. Gorki talog iskustva rata počinje rečenicom Fransoa Miterana koja je upućena Bernaru Anri-Leviju još januara 1993. godine: „Dok god ja budem živ, nikada, slušajte me dobro, nikada Francuska neće ratovati protiv Srbije”.

Tumačeći istorijsko-kulturnu dimenziju francusko-srpskog prijateljstva Žak Ogar nema dileme: „Srbija bi trebalo da bude primer Francuskoj. Sačuvali ste naciju, kulturu, tradiciju, prirodu, religiju. Mi smo zaraženi mondijalizmom. Srbija danas podseća na zemlju Asteriksa i Obeliksa. Vi ste sada nesalomivi Gali Evrope!”
Žak Ogar uči srpski jezik, često dolazi u Srbiju i uživa u prijateljskom gostoprimstvu.

Pomoć srpskim manastirima u opasnosti i požrtvovanje u zaštiti pravoslavnog stanovništva doneli su mu najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve – orden Svetog Save. Za izrazitu hrabrost i herojstvo predsednik Francuske odlikovao je pukovnika Žaka Ogara ordenom Legije časti, a predsednik Republike Srbije medaljom „Miloš Obilić”. Večeras se ovom razboritom i dalekovidom junaku skromno odužujemo dodelom Nagrade „Braća Karić” za dobročinstvo – unapređenje i jačanje mira, saradnje i prijateljstva među narodima.

Iz govora dobitnika:

UČILI SU ME ODMALENA DA VOLIM SRBIJU
„Dragi srpski prijatelji, veoma sam dirnut i ganut večeras zbog počasti koja mi je učinjena. Zahvalan sam porodici Karić i Karić fondaciji za srdačan doček koji mi je ukazan. Veoma mi je drago što dolazim ponovo u Srbiju, koju smatram za svoju drugu domovinu. Večeras bih voleo svima vama da prenesem bratski pozdrav iz prave Francuske, koja je sestra Srbije, kao što je to rekao kralj Petar Prvi. To prijateljstvo potiče od davnina. Da li treba podsetiti na Jelenu Anžujsku iz srednjeg veka, koja je bila svetica i supruga kralja Uroša, da li treba podsetiti na zvona Notrdama, koja su zvonila kada se dogodio Boj na Kosovu 1389. godine. Zbližio nas je i Prvi svetski rat, kako da se ne podsetimo bratstva po oružju 1914-1918. godine? Moram da spomenem i svog velikog pretka koji je bio pukovnik, svog dedu generala Emila Ogara i mog oca Žaka Ogara, koji su me dok sam bio sasvim mali naučili da zavolim Srbiju. Kao što je rekao francuski akademik Žan Ditur, govoreći o vrlini na primeru Srba – Srbi su naši prijatelji i naša braća po oružju. I ne mogu da pomenem Srbiju a da ne podsetim na njenu pokrajinu Kosovo i Metohiju, koja je njeno srce, istorijsko, kulturno i duhovno, njen identitet. Kada gledam svoju državu Francusku kako je izneverila Srbiju na taj način što se 1999. godine pridružila NATO-u i izvršila agresiju na ovu zemlju, moram da izrazim svoj stid i kažem da ja nisam nikakav heroj ni junak. Ja sam na Kosovu i Metohiji bio 1999. godine i obavljao svoju hrišćansku i vojničku dužnost, sproveo sam, i to skromno, taj večni zakon solidarnosti među ljudima. Živela Srbija! Živelo srpsko Kosovo i Metohija! Ja sam uveren da će ta pokrajina pre ili kasnije biti i ostati deo patrije, svoje domovine Srbije. Zahvaljujem porodici Karić koja mi je ukazala veliku čast.”

ŽELIMIR ŽELJKO OBRADOVIĆ, jedan od najuspešnijih srpskih i svetskih igrača i trenera

Najbolji evropski trener svih vremena, osvajač devet evropskih kupova sa pet klubova, košarku je počeo da igra u čačanskom «Borcu». Istorija evropske košarke poslednjih decenija u dobroj meri ispisana je jednim upečatljivim rukopisom –  Želimira Željka Obradovića.

„Da zavolim košarku na mene je najviše uticala 1973. godina. Tada je bilo Evropsko prvenstvo u Barseloni, gde je Čačanin Dragan Kićanović igrao izvanredno za reprezentaciju. To me je opredelilo da praktično počnem da razmišljam o košarci i da joj se posvetim“.

Iz Borca 1984. godine prelazi u redove Partizana, gde sedam godina gradi igračku karijeru.  Za nacionalnu selekciju, y 28. godini na Olimpijskim igrama y Seulu 1988. osvaja srebrnu medalju. Sa reprezentacijom je osvojio i zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u košarci 1990. y Argentini.

Na poziv Dragana Kićanovića i Moke Slavnića, u 31 godini, preuzima trenersku poziciju u Partizanu. Do kraja prve sezone, osvojio je prvu od devet evropskih titula. Tada i počinje krupnim slovima da se ispisuje karijera legendarnog trenera Željka Obradovića. Često ističe da je za svoj trenerski put  zahvalan Draganu Kićanoviću, profesoru Aci Nikoliću i Dušanu Ivkoviću.

Upravo kao pomoćnik selektora Dušana Ivkovića doneo je Jugoslaviji evropsko zlato 1995. godine. Samostalno je vodio reprezentaciju do olimpijskog srebra 1996. u Atlanti, svetskog zlata 1998, evropskog zlata 1997, i evropske bronze 1999. godine.

Kao trener Partizana osvojio je Kup šampiona 1992. godine. Uspeh je ponovio sa Huventudom 1994. i Realom godinu dana kasnije. Sa Panatinaikosom je zabeležio uspeh bez presedana u istoriji evropske košarke – pet titula u Evroligi  od 2000 do 2011. Sa atinskim klubom osvojio je 11 titula u grčkom prvenstvu i sedam u Kupu.

U sezoni 2006/07. godine Obradović je predvodio Panatinaikos do trostruke krune i dobio nagradu „Aleksandar Gomeljski” koja se dodeljuje najboljem evropskom treneru. Nagradu je ponovo osvojio i 2011. Leta 2013. preuzeo je turski Fenerbahče, koji se pod njegovim patronatom pet godina zaredom plasirao na finalni turnir Evrolige.

Kaže da je uvek najteže ostati na vrhu i odbraniti osvojeno, jer najbolji imaju mnogo manje prostora za napredak, za razliku od onih koji bi da zauzmu njihovu poziciju. Na toj najtežoj poziciji, na samom tronu evropske košarke, opastaje već decenijama. Ističe  da ‘klub mora da bude zdrav iznutra’ kako bi beležio dobre rezultate.

Svoju životnu filozofiju zasniva na savetu svog oca – poštuj druge, ako želiš da te poštuju.

Čovek vredan poštovanja nikada nije zaboravio svoje korene. Zajedno sa školskim drugom, Željko Obradović je obnovio teren pored OŠ „Ratko Mitrović” u Čačku na kojem je načinio prve korake u košarci, uveren da je igra nešto što nijednom detetu ne treba da bude uskraćeno.

Najtrofejniji srpski košarkaški trener, Željko Obradović, podržao je kampanju „Lavovski za orlove”, sa ciljem očuvanja orla krstaša, nacionalnog simbola. Među mnogobrojnim nagradama koje je dobio za svoj rad izdvajaju se Nagrada za životno delo Sportskog saveza Srbije kao i titula počasnog građanina Atine.

Iako kaže da trenerski hleb ima devet kora, još uvek mu je svaki trening radost, utakmica posebno, tu crpi snagu.

„Onog trenutka kad ne budem imao to zadovoljstvo, verovatno neću više da se bavim trenerskim poslom. Verujem da svaki trening, svaka utakmica i svaki dan u životu daju čoveku priliku da bude bolji.”

Najboljem treneru u istoriji evropske košarke Karić fondacija dodeljuje Nagradu „Braća Karić” za izuzetna dostignuća u sportu.

Iz govora dobitnika:

TIMSKI RAD JE OSNOVA SVEGA
Nagrada „Braća Karić” Željku Obradoviću uručena je u Konzulatu Republike Srbije u Istanbulu.

„Želim da zahvalim porodici Karić za ovu značajnu nagradu i za razumevanje da mi Nagrada bude uručena u našem konzulatu, koji je zaista naša kuća. Zaista mi je žao što nisam mogao da dođem u Beograd i prisustvujem toj fenomenalnoj ceremoniji dodele, jer su me sprečile velike obaveze. Kada neko dobije nagradu i kada je dobije za nešto u čemu je uspešan, onda se obično zapita zbog čega je dospeo u situaciju da postane uspešan. Ja sam košarkaški trener, ceo svoj život pokušavao sam da s ljudima s kojima radim uspostavim takav kontakt da svi shvatimo važnost timskog rada. Zato mislim da su sve nagrade koje sam dobio proizvod timskog rada svih ljudi s kojima sam sarađivao, počevši od onih u klubu, od uprave kluba, od ljudi iz kancelarije, do mojih ekonoma, doktora, fizioterapeuta, masera, do pomoćnih trenera i kondicionih trenera, te do ljudi koji su najvažniji za uspehe koje sam postigao kao trener, a to su moji igrači. Bez njih nikada ništa ne bih uradio. Naravno da postoji i druga strana medalje, a to je da treba imati iza sebe neke ljude koji te podržavaju i vole, koji u teškim trenucima ostaju uz tebe. To je pre svega moja porodica, kojoj i ovom prilikom zahvaljujem, i svim mojim prijateljima, za koje znam da su i u najtežim trenucima bili uz mene.
U ovom našem životu, koji je sastavljen od uspona i padova, uvek su nam potrebni oni ljudi koji nam najviše veruju u trenucima kada ne ide baš sve onako kako bismo želeli. Hvala još jednom, ganuli ste me, zaista divno priznanje. Znam da će ovo što govorim biti emitovano u živom programu, želim da pozdravim sve ljude u Srbiji i da im kažem kako mi koji živimo u inostranstvu, koji smo pravi gastarbajteri, jedva čekamo da dođemo u našu Srbiju. Nadam se da ćemo se uskoro videti i u Beogradu. Još jednom hvala veliko za Nagradu „Braća Karić”.”