Добитници Награде „Браћа Карић” у 2019. години

Одржана гламурозна додела 22. награде Браћа Карић
⦁  25. новембар 2019.

На гламурозној свечаности у Народном позоришту у Београду по 22. пут су додељене престижне награде “Браћа Карић” знаменитим личностима које су својим радом, иновацијама и личним залагањем задужиле човечанство.

Церемонија је започела цитатом “Опростити можемо, заборавити не смемо” исписаним на великом ЛЕД екрану уз дискретан портрет покојног патријарха Павла и наступом хора “Ноктурно” и оркестра Филхармоније младих “Борислав Пашћан” који су извели химну Србије “Боже правде”.

Потом је минутом ћутања одата почаст академику Владимиру Величковићу и нобеловцу Жоресу Алфјорову, двојици изузетних људи који су нас напустили ове године, а који су овенчани наградама “Браћа Карић” 2002, односно 2007. године.

Награде овогодишњим лауреатима уручили Драгомир Ј. Карић и Лореана Недељковић, а поздравни говор одржала је Миланка Карић, оснивач и почасни председник Карић фондације, док је у публици уз остале чланове породице Карић била и Даница Карић, председница Карић фондације.

– За нашу породицу оснивање награде “Браћа Карић” био је заиста високоодговоран и частан чин. Наша награда је жива задужбина коју остављамо као завет нашим потомцима да је чувају и преносе својим синовима и кћерима. Од првог дана смо пажљиво бирали лауреате, имали смо дар да препознамо најбоље међу најбољима. Зато није случајно да смо давне 2000. године први наградили великог Петера Хандкеа, који је тек недавно постао нобеловац. Затим Новака Ђоковића на почетку његове каријере 2007. године, а данас је он први рекет света. Имали смо част да члан породице лауреата награде “Браћа Карић” постане још један нобеловац Жорес Алфјоров. Огромну част су нам указали и председници Владимир Путин и Нурсултан Назарбајев. Данас наша награда окупља више од 150 брилијантних умова. Сви ми заједно трудимо се да учинимо све да ова планета заиста постане много боље и племенитије место за живот – нагласила је Миланка Карић.

Додала је да је вечерас са нама шест нових лауреата, заиста изузетних личности изванредних биографија и животних прича.

– Они су космополите, хуманисти, људи са невероватном харизмом, борци за истину и правду, амбасадори мира, сарадње и пријатељства међу народима, модерни хероји и витезови части. За њих нема граница. Цео свет је њихов дом. За њих је подједнако вредан сваки човек, био он краљ или просјак. За њих су љубав, уметност, знање, правда, истина и хуманост најмоћније оружје. Драги наши лауреати, моја породица и ја смо вам бескрајно захвални што сте вечерас са нама. Преносим вам речи оснивача наше фондације и ове награде, мог Богољуба, који вас пуно поздравља и поручује: “Ви сте златна слова једне другачије историје Србије, светионици на мапи Европе и света”. Породица Карић и Карић фондација вам честитају и желимо вам добродошлицу у нашу велику породицу. Живели! – рекла је Миланка Карић.

О важности награде Браћа Карић сведоче имена досадашњих лауреата међу којима су и Валентина Матвијенко, патријарх Павле, патријарх Иринеј, патријарх московски и целе Русије Алексеј ИИ, Никита Михалков, Марина Абрамовић, Данило Бата Стојковић, Љубивоје Тадић, Велимир Бата Живојиновић, Раде Шербеџија, Драган Бјелогрлић, Оља Ивањицки, Синиша Ковачевић, Љубивоје Ршумовић, Јован Ћирилов, Ашхен Атаљанц, Бора Дугић, Влатко Стефановски, Емир Кустурица, Драган Џајић и Драган Стојковић Пикси.

У области новинарство и књижевност награду “Браћа Карић” ове године лауреат је Марилина Века, новинарка и књижевница из Рима. Она пожртвовано већ неколико деценија открива јавности на Западу праву истину о животу Срба на Косову и Метохији.

У програму су учествовали и Србски православни појци који су извели нумеру “Црвен цвете”, након чега су водитељи Славко Белеслин и Бојана Лилић најавили Вацлава Дворжака, чешког филмског и ТВ редитеља и политичког аналитичара, који је професионалним документаристичким приступом у филму “Отето Косово” испричао судбину Срба на Космету о којој су многи ћутали или су приказивали искривљену слику. Дворжак је и покретач петиције да Чешка преиспита одлуку о признању независности такозваног Косова.

За изразиту храброст, доброчинство према српском народу и за јачање српско-француског пријатељства награда Браћа Карић додељена је Жаку Огару, пуковник и бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији.

У Турској, у Истанбулу, у конзулату Србије, на српској територији, у присуству конзула Иване Пејовић, Драгомир Ј. Карић уручио је награду Жељку Обрадовићу за изванредне резултате постигнуте у југословенској, српској, европској и светској кошарци и подизању и очувању угледа Србије у свету.

– Жао ми је што нисам могао да дођем у Београд да присуствујем тој феноменалној церемонији. Знам ко је све добитник ове награде и драго ми је што улазим у друштво тако важних људи који су оставили велики траг иза себе. Још једном желим да се захвалим свима који су учествовали у било којој победи коју сам ја као тренер остварио. Хвала још једном Карић фондацији, ганули сте ме, заиста дивно признање – поручио је Обрадовић.

Прослављени грчки музичар Антонис Ремос, који негује изузетно блиске односе са српским народом, добитник је награде Браћа Карић у области културе и уметности.

Након говора захвалности Ремос је отпевао две песме, од којих је једну написао Жељко Јоксимовић, а друга чувена нумера “Ми моу тхимонис матиа моу”.

У области научног и истраживачког рада ове године награда је припала једном од најпознатијих светских археолога и најцењенијем египтологу др Захију Хавасу, који је дан раније одржао у препуној сали Комбанк дворане предавање, које је било поклон грађанима Београда и Србије од Карић фондације и Амбасаде Египта и на које је улаз био бесплатан.

На крају свечаности Миланка Карић је свим овогодишњим лауреатима награде Браћа Карић доделила и специјалну награду за мир, сарадњу и пријатељство међу народима.

За овогодишње лауреате, раније добитнике награде Браћа Карић, као и пријатеље Карић фондације по завршетку церемоније у Народном позоришту приређен је пријем у Вили Јелена.

АНТОНИС РЕМОС, најпопуларнији и најтраженији грчки певач

“Моје срце ме води” – назив албума из 2013 године би можда најбоље илустровао богату солистичку каријеру Антониса Ремоса, која бележећи успех за успехом траје већ четврт века. Најпопуларнији и најтиражнији грчки певач каже да воли да га људи цене и памте по музици коју ствара. И заиста, његове баладе које говоре о љубави, искрена емоција која избија из сваког стиха и непоновљив глас препознате су не само у Грчкој, већ и у Србији, на Балкану, у Европи и свету.

Када се на музичкој сцени Грчке 1995. године појавио до тада анонимни младић из Солуна и у Атини запевао са великим грчким звездама, попут Димитриса Митропаноса, Стефаноса Коркоулиса и Мариоса Токаса, догодило се право чудо – први знак Ремосовог великог талента, али и потврда да је рођен под срећном звездом. Све то било је сасвим довољно да му “Сонy БМГ Грееце” одмах понуди уговор.

Први албум, једноставно назван “Антонис Ремос”, настао 1996. је за неколико месеци  постигао платинасти тираж, а Антонис је постао нови идол грчке музичке сцене.

Нјегов други албум ”Време је да наставимо”, објављен у априлу 1998. године већ потписују најпознатији грчки композитори. Успех није изостао, поново га потврђује платинасти тираж.

Наредних година успех прати сваки његов корак и он израста у једног од најбољих грчких певача. Сваки следећи албум Антониса Ремоса достиже милионске тираже.

Ремос наступа са Сакисом Роувасом у “Диогенис Паласу”, а дупли ливе ЦД са тог концерта постао је његов најпродаванији албум и један од најтиражнијих албума у Грчкој икада.

Следе наступи са најзначајнијим именима грчке музичке сцене. Антонис Ремос наступа уживо уз Јанисом Париосом, Алкистис Протопсалти, Јоргосом Даларасом и Толисом Воскопулосом. На албуму ”Као ветар” Антонису су се придружила три велика гласа у три различите песме: легенда грчке музике Маринела, познати грчки певач Јоргос Маргаритис и италијански уметник Масимо ди Каталдо.

Марта 2000. године Антонис Ремос изводи насловну песму за филм “Лјубав је слон”. Снимак је постиже златни тираж.

Златна година блиставе музичке каријере Антониса Ремоса свакако је била и 2003, током које је, заједно са још пет уметника, организовао турнеју по Грчкој, која је трајала 45 дана са 45 концерата.

Већ у лето 2004. године оркестар Микиса Теодоракиса представио је музику чувеног композитора писану за позоришне представе и филмове, са Антонисом Ремосом као водећим вокалом. У августу исте године певао је на церемонији затварања Олимпијских игара у Атини.

Да добра музика не познаје границе доказала је и његова светска турнеја из маја 2008. године, када је са Сакисом Рувасом обишао три континента.

У јуну 2011. године, после јавног гласања, осваја награду Мад Видео Мусиц-а у категорији за најбољи текст, за песму ”Доста више са позајмицама”, као и награду за најбољег певача.

Са колегиницом Аном Виси постиже велики успех представом “Ена и Канена” (Један или ниједан), с којом атински вечерњи излазак добија сасвим ново значење, док је насловна песма из представе проглашена дуетом године.

Почетком 2014. Антонис као члан жирија учествује у шоу програму Тхе Воице оф Грееце.

Антониса Ремоса је већ неколико пута имала прилике да слуша и београдска публика а за његове концерте се увек тражи карта више. Воли Београд у ком има много пријатеља, међу којима су и Душан Ивковић, Жељко Обрадовић, Владе Дивац, Жарко Паспаљ и Дејан Бодирога, као и певачица Тијана Дапчевић са којом је и снимио дует песме “Загрљај”.

Посебна сарадња, коју је развио са Жељком Јоксимовићем, довела је и до заједничких наступа,  међу којима је упамћено и чувено извођење “Ђурђевдана” на концерту у Атини. Каже да са српским музичарима дели исту љубав према музици и емоцијама. “Увек сам срећан када чујем неку своју песму у Србији. И у Грчкој има доста српских песама које су отпеване на грчком.“

За врхунски таленат потврђен дугогодишњом успешном каријером, за мостове пријатељства и сарадње које гради музиком, Антонису Ремосу вечерас се додељује Награда “Браћа Карић” за изузетна достигнућа у уметности.

ДР ЗАХИ ХАВАС, најпознатији египтолог на свету

Изучавајући свет испод површине, скривен дубоко у лавиринтима прошлости, др Захи Хавас је од археологије начинио уметност читања и тумачења историје древног Египта. Он је вероватно једини човек на свету који може да понуди одговоре на питања која покрећу машту и инспиришу. Истраживање судбине Рамзеса Трећег, тајне Кеопсове пирамиде, затим  његова трагања за мумијом Нефертити, гробницом чувених љубавника — Клеопатре и Марка Антонија, прати јавност читавог света. Она надахњују и младе археологе пружајући  смисао и значај позиву који су одабрали.

Мистерије прошлости деценијама израњају на површину нашег поимања Египта захваљујући трагању  др Хаваса. За разлику од  свог филмског двојника Индијане Джонса, свему што одређује рад др Хаваса претходе огромно знање, стрпљење, посвећеност, али и снови.

Доктор Захи Хавас, рођен 28 маја 1947 године,  најпознатији египтолог на свету, био је генерални секретар Високог савета за старине Египта и први египатски Министар за антиквитете, директор платоа Гизе, а такође је истраживао археолошка налазишта у делти Нила, Либијској пустињи,  Горњем и Доњем Египту.

Предавањима широм света, бројним књигама и документарним емисијама посвећеним старој египатској цивилизацији др Захи Хавас је стекао посебну репутацију.

„Осећам се као ‘краљ пирамида’, јер сам већи део живота провео откривајући – тајна врата пирамида, гробницу градитеља пирамида – зато су ме назвали ‘краљем пирамида’. Открили смо много, а стварно нас чека откриће још 70 процената тог блага“ – најавио је приликом прошлогодишње посете Србији.

Трагањем за истином испунио је садржаје више од 40 књига и 150 радова  о древном Египту. Међу најпопуларније наслове убрајају се књиге “Тајне из песка”, “Долина златних мумија”, као и светски бестселер “Легенда о Тутанкамону”.

Забринут за очување и заштиту египатског наслеђа, др Хавас је вратио у Египат више од 6.000 украдених и отуђених артефаката и обучио више од 1.000 младих археолога музеологији и техникама ископавања а под његовим надзором отворена су 22 нова музеја широм Египта, укључујући и Велики египатски музеј и Национални музеј египатске цивилизације.

Пројекат Египатска мумија, који користи модерне форензичке технике, укључујући ЦТ скенирање и ДНК анализу дело је доктора Хаваса.

Као препознатљиво лице водећих светских научних прогарама: Натионал Геограпхиц-а, Хисторy Цханнел-а, Дисцоверy Цханнел-а и ББЦ-а за документарни филм о древном Египту добио је 2006. престижну награду “Еми”. Председник Египта доделио му је 1998. године награду Прве класе за уметност и науку за рестаурацију Сфинге, а такође је добио и награду Понос Египта. Часопис “Тиме” изабрао га је за једног од 100 најутицајнијих људи за 2006. годину. Витез је Француске легије части, амбасадор добре воље, академик Руске академије природних наука, а 2008. године одликован је Орденом за заслуге Италије. У априлу 2017. године др Хавас је именован за амбасадора за мир и културну баштину при Уједињеним нацијама.

У ексклузивном интервјуу Дани Карић Стојиљковић др Хавас потврђује: “Мумије су магичне. Нјихова магичност довела је Холивуд у Египат. Верујем у драму. Историја без драме је неприхватљива. Због страсти са којом говорим о археологији, моје речи допиру до срца људи широм света.”

Величина дела и научни значај једног од најутицајњих археолога данашњице  препознат је и у Србији. Зато се свим досадашњим наградама др Захи Хавасу, археологу са невероватном харизмом, вечерас придружује  Награда “Браћа Карић” – за изузетна достигнућа у научном и истраживачком раду.

ВАЦЛАВ ДВОРЖАК, филмски и телевизијски редитељ и политички аналитичар

Чувени чешки аутор, редитељ Вацлав Дворжак, је на сопственом искуству спознао да је пут до истине о Косову и Метохији дуг и мукотрпан. То га није поколебало у настојању да истину до које је дошао радећи филм “Отето Косово” упорно преноси даље. Судбина његовог филма слична је судбини теме о којој говори.
Боравећи на Косову 2004, Дворжак је убрзо схватио да информације из јужне српске покрајине које преносе чешки медији ни близу не одговарају реалности. “Нама је представљена потпуно другачија слика. Увидео сам да је све лаж, да се све изврће и злоупотребљава против Србије. Зато сам пожелео да направим филм који ће омогућити да се види истина.“

“Отето Косово” третира новоорвеловски појам хуманитарно бомбардовање и говори о исходима такве цинично прокламоване “хуманости”. Професионалним документаристичким приступом филм бележи најзначајније догађаје из српске историје 20. века, почев од Балканских ратова, све до Титове одлуке да се на Косово и Метохију не могу вратити протерани Срби, док се њихове куће великодушно уступају албанском сиромашном становништву. Агресија НАТО на Југославију, све што је агресији претходило, и све што је иза ње, као последица, остало – главна су тема филма.

Чешка телевизија је више пута одлагала приказивање пројекта у чијем финансирању је учествовала због наводне „неуравнотежености“ и „пристрасности у корист једне стране“. Аутор на ове оптужбе одговара да се „ни у документима о холокаусту не приказују ставови друге стране“. Филм је доступан на интернету, где бележи огромну гледаност.

Вацлав Дворжак је покретач петиције која у чешку јавну сферу уводи тему Косова, са захтевом да Чешка преиспита одлуку о признању независности такозване Републике Косово :

”Варварство које је непојмљиво цивилизованом свету и које је још увек видљиво на албанској страни. Угроженост Срба и других не-Албанаца. Очигледно и недопустиво узурпирање имовине. Окрутна дрскост агресора. Највише се дивим људима који су се, упркос угњетавању, вратили својим кућама, обновили своје животе одолевајући тешкоћама које им је живот наметнуо. Те људе треба на све начине помагати и то не само речима.”

Неуморан у маратонској борби за истину о Косову, Дворжак покреће интернет новине “Косово онлајн”. Супротстављајући се деценијама медијски промовисаним неистинама о страдању Срба у Сребреници припрема филм радног наслова “Сребреница – чињенице и лажи” а премијери се нада 2020. године, на двадесетпетогодишњицу сребреничких дешавања.

Вацлав Дворжак је рођен 1948. године, живи и ради у Прагу. Дипломирао је на Филмској и ТВ школи Академије сценских уметности , а његов дипломски филм “Нелсон 34” о катастрофи рудника мрког угља освојио је више фестивалских награда. Запажени су и његови документарни филмови о Пикасу, Ајнштајну и Каинару.

Из периода рада на Чешкој телевизији издвајају се „Портрет трга“, затим телевизијски филм о Јарославу Хашеку, као и део серијала „Хроника нашег живота“. Предводио је филмску екипу на Еквадорској геолошко-ботаничкој експедицији из које су такође настали запажени радови.

Вацлав Дворжак је председавајући Друштва Пријатеља Срба на Косову, као и Независног медијског удружења. Главни је уредник независног веб дневног листа и медијски саветник члана Европског парламента.
Препознајући искрен редитељски потпис, непоновљиву човечност, као и значај дугогодишње предане борбе за истину, Карић фондација додељује Награду ”Браћа Карић” Вацлаву Дворжаку за изузетна достигнућа у области филмске и телевизијске уметности.

Марилина Века, италијанска новинарка и књижевница

”Косово и Метохија су од првог тренутка за мене били борба за истину и правду : то је за мене био мој живот, моја крв, моја нада, мој бес.”

Када је фебруара 2019. године Влади Италије предата петиција са захтевом за преиспитивање признања такозване државе Косово, међу хиљадама других, нашло се и име које крије двадесетогодишњи пожртвовани ангажман на откривању истине о животу Срба на Косову и Метохији после доласка мировних снага КФОРА. Потпис који носи лични печат промишљања искуства једне заједнице особен је дуг части и припада Марилини Веки.

Препознавајући признање Косова као највећу срамоту, искреношћу и професионалним интегритетом – Марилина Века отворено упозорава: ”То што део међународне заједнице признаје Косово као државу у ствари је бандитско гнездо где нема баш никаквог закона, нарочито за Србе.”

Разговори са Србима на Косову и Метохији, особито са породицама отетих, које пре свих сматра позваним да говоре ”о такозваној косовској државности донетој НАТО бомбама,” чине садржајно језгро њеног опуса : “Изгубљено Косово”, “Пејзаж душе”, “Затвор под отвореним небом” и “Вучје срце”. Драматични извештаји о историји насилних смрти, исповести о терору и страдању, али и опстанку Срба на Косову и Метохији кроз вапијући глас Марилине Веке стигли су и до успаване Европе.

Прва је јавности открила причу о жртвама осирамашеног уранијума на Косову и Метохији међу италијанским војницима, међу првима је упозоравала и на кријумчарење људских органа киднапованих Срба са Косова.” Више од 2.000 Срба је нестало пред очима тзв. међународне заједнице и никога за то није брига. Зато сам имала неодољиву жељу да кажем свету оно што сам чула од породица несталих.”

У апокалиптички разореном свету у ”Глави хидре” говори о људској обезличености равнодушношћу , указујући на танку линију која дели равнодушност од кривице. Црпећи инспирацију из приповедних фрагмената заточеника из Аушвица Жана Америја – Свет који прашта и заборавља ме је осудио, а не они који су починили хорор – Марилина Века бира да не прашта и не дозволи право на заборав. Темељно оспоравање традиције равнодушности, указује се као једина нада за заборављене.

Марија Лина Века (Марилина Века) је новинар и публициста са дипломом римског универзитета Ла Сапиенза и специјализацијом из палеографије у Ватиканском тајном архиву. Од 1993. пажљиви је хроничар реалности војних акција и етничких сукоба. Пратила је Мисију Ибис у Сомалији, а од 1999. бави се “балканским сценаријем”. Нјене књиге “Скандал Сомалија – Анатомија једне лажи”, као и “Моро је могао да се спасе” – огледна су радионица новинарског немира савременог друштва.

Марилина Века је примила православље и добила име Вукосава.

Као председник непрофитне организације у сарадњи са пројектом “Арка мира”, подржаним од УНЕСКО-а, помаже различите мировне пројекте истовремено организујући хуманитарну помоћ за српски живаљ у енклавама на Косову и Метохији.

Марилина Века је, супротстављајући се повлашћеним тумачима савремености, имала снаге да на видело изнесе истину о тешким злочинима против Срба на Косову и Метохији, пружила заокружено и уверљиво сведочанство о нашем (не)времену. За истрајност у истинољубивости, слободоумност и бескомпромисну посвећеност у испуњавању стандарда професије, за витешки однос према истини као оставштини за будућност – Карић фондација Марилини Века додељује Награду ”Браћа Карић” за изузетна достигнућа у новинарству.

ЖАК ОГАР, пуковник и бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији

Историја француско-српских дипломатских била је обележена блиским савезништвом у Првом и Другом свестком рату све до учешћа Француске у агресији 1999. године на Савезну Републику Југославију. У најтежем тренутку за Србе на Косову и Метохији јуна 1999. године, током повлачења југословенске војске – засјало се име које ће остати упамћено по официрској части и људскости – име пуковника Жака Огара, команданта француских специјалних снага.
„Време измештања наше војске са Косова и Метохије било је време хаоса…. У свему томе појавио се пуковник Жак Огар. Теротисти ОВК су на прилазу Косовској Митровици блокирали велику колону Срба са возилима, у којој су биле жене, деца. Били су нападнути са свих страна. Пуковник Огар је дошао и зауставио то крвопролиће, неке људе је пребацио хеликоптером, некима је омогућио да возилима наставе пут, довео их до Косовске Митровице…. Ето, зато је он частан човек и прави војник.“
У ГРАФИЦИ !!! : Из „Ратног дневника“ генерала Небојше Павковића, командант Треће армије 1999. године.

Одлучност и трезвеност у тренуцима ратног ужаса једнако као и пронивљивост у реаговању заснована на непосредном искуству цивилизацијског потонућа и судара са злом– одлике су изузетних официра. Пуковник Огар је потомак је генерала Жака Огара, официра морнаричке пешадије, борца из Другог светског рата и ратова из Индокине и Алжира, син Емил-Луја Огара, официра Афричке армије, нећак генерала Пјера де Беновила, хероја покрета отпора. Инспирисан очевим беседама о традицији француско-српског пријатељства, српским официрима је током преговора о уласку француских трупа на Косово и Метохију посведочио да не долази као непријатељ, већ као војник који обавља своју дужност :
“Брзо сам постао свестан да је мој главни посао постао да чувам људске животе. Кад они који себе сматрају војницима, нападају беспомоћну монахињу, као што је то радио ОВК, шта вам преостаје друго него да је заштитите и сукобите се с нападачима? То смо и радили, од почетка. Отимали су имовину, празнили читаве градове за једну ноћ, као у Вучитрну. Убијали су, на велико и мало. Надам се да ће ускоро њихове вође одговарати пред правдом. То што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ представља искривљивање историје, кршење међународног права и враћање цивилизације уназад.”
Дубоко поражен осећајем да је био на погрешној страни 1999, пуковник Огар већ следеће године напушта војску Француске. Данас води два предузећа, која се баве консалтингом и безбедношћу.

„Европа је умрла у Приштини“, аутентично и лично косовскометохијско сећање и спознаја пуковника Огара веома је читано штиво у Француској. Горки талог искуства рата почиње реченицом Франсоа Митерана која је упућена Бернару Анри-Левију још јануара 1993. године: „Док год ја будем жив, никада, слушајте ме добро, никада Француска неће ратовати против Србије“.

Тумачећи историјско-културну димензију француско-српског пријатељства Жак Огар нема дилеме : „Србија би требало да буде пример Француској. Сачували сте нацију, културу, традицију, природу, религију. Ми смо заражени мондијализмом. Србија данас подсећа на земљу Астерикса и Обеликса. Ви сте сада несаломиви Гали Европе!”
Жак Огар учи српски језик, често долази у Србију и ужива у пријатељском гостопримству.

Помоћ српским манастирима у опасности и пожртвовање у заштити православног становништва донели су му највише одликовање Српске православне цркве – орден Светог Саве. За изразиту храброст и херојство председник Француске одликовао је пуковника Жака Огара орденом Легије части, а председник Републике Србије медаљом “Милош Обилић”. Вечерас се овом разборитом и далековидом јунаку скромно одужујемо доделом Награде „Браћа Карић“ за доброчинство – унапређење и јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима.

ЖЕЛИМИР ЖЕЛјКО ОБРАДОВИЋ, један од најуспешнијих српских и светских играча и тренера

Најбољи европски тренер свих времена, освајач девет европских купова са пет клубова, кошарку је почео да игра у чачанском «Борцу». Историја европске кошарке последњих деценија у доброј мери исписана је једним упечатљивим рукописом –  Желимира Жељка Обрадовића.

“Да заволим кошарку на мене је највише утицала 1973. година. Тада је било Европско првенство у Барселони, где је Чачанин Драган Кићановић играо изванредно за репрезентацију. То ме је определило да практично почнем да

размишљам о кошарци и да јој се посветим”.

Из Борца 1984. године прелази у редове Партизана, где седам година гради играчку каријеру.  За националну селекцију, y 28. години на Олимпијским играма y Сеулу 1988. осваја сребрну медаљу. Са репрезентацијом је освојио и златну медаљу на Светском првенству у кошарци 1990. y Аргентини.

На позив Драгана Кићановића и Моке Славнића, у 31 години, преузима тренерску позицију у Партизану. До краја прве сезоне, освојио је прву од девет европских титула. Тада и почиње крупним словима да се исписује каријера легендарног тренера Жељка Обрадовића. Често истиче да је за свој тренерски пут  захвалан Драгану Кићановићу, професору Аци Николићу и Душану Ивковићу.

Управо као помоћник селектора Душана Ивковића донео је Југославији европско злато 1995. године. Самостално је водио репрезентацију до олимпијског сребра 1996. у Атланти, светског злата 1998, европског злата 1997, и европске бронзе 1999. године.

Као тренер Партизана освојио је Куп шампиона 1992. године. Успех је поновио са Хувентудом 1994. и Реалом годину дана касније. Са Панатинаикосом је забележио успех без преседана у историји европске кошарке – пет титула у Евролиги  од 2000 до 2011. Са атинским клубом освојио је 11 титула у грчком првенству и седам у Купу.

У сезони 2006/07. године Обрадовић је предводио Панатинаикос до троструке круне и добио награду „Александар Гомељски“ која се додељује најбољем европском тренеру. Награду је поново освојио и 2011. Лета 2013. преузео је турски Фенербахче, који се под његовим патронатом пет година заредом пласирао на финални турнир Евролиге.

Каже да је увек најтеже остати на врху и одбранити освојено, јер најбољи имају много мање простора за напредак, за разлику од оних који би да заузму њихову позицију. На тој најтежој позицији, на самом трону европске кошарке, опастаје већ деценијама. Истиче  да ‘клуб мора да буде здрав изнутра’ како би бележио добре резултате.

Своју животну филозофију заснива на савету свог оца – поштуј друге, ако желиш да те поштују.

Човек вредан поштовања никада није заборавио своје корене. Заједно са школским другом, Жељко Обрадовић је обновио терен поред ОШ “Ратко Митровић” у Чачку на којем је начинио прве кораке у кошарци, уверен да је игра нешто што ниједном детету не треба да буде ускраћено.

Најтрофејнији српски кошаркашки тренер, Жељко Обрадовић, подржао је кампању “Лавовски за орлове”, са циљем очувања орла крсташа, националног симбола. Међу многобројним наградама које је добио за свој рад издвајају се Награда за животно дело Спортског савеза Србије као и титула почасног грађанина Атине.

Иако каже да тренерски хлеб има девет кора, још увек му је сваки тренинг радост, утакмица посебно, ту црпи снагу.

“Оног тренутка кад не будем имао то задовољство, вероватно нећу више да се бавим тренерским послом. Верујем да сваки тренинг, свака утакмица и сваки дан у животу дају човеку прилику да буде бољи.”

Најбољем тренеру у историји европске кошарке Карић фондација додељује Награду «Браћа Карић» за изузетна достигнућа у спорту.

Оставите Коментар