Uvodna beseda Milanke Mare Karić, predsednice Karić fondacije.
Dame i gospodo, poštovani laureati, dragi prijatelji,
Kada se nešto dogodi jednom, onda je to slučajnost.
Kada se nešto dogodi drugi put, onda je to već namera.
Kada se nešto događa treći put, ili više puta, tek tada možemo govoriti o tradiciji.
Dobrodošli na drugu dodelu nagrada „Braća Karić”.
Dakle, dragi prijatelji, dodeljujući ovu Nagradu drugi put – još ne možemo koristiti epitet tradicionalni – ali ja vas – u ime porodice i u ime Fondacije uveravam da će nagrada „Braća Karić” postati tradicionalna i da će se dodeljivati dugi niz godina.
Namera je darodavca bila da se ova nagrada dodeljuje svake godine u aprilu – pod svodovima Nacionalnog Teatra. Da za najbolje – odabrane – nagrađene … pevaju – muziciraju i govore … takođe najbolji i najpoznatiji. Da se nagrada „Braća Karić” pamti po lepoti i radosti… Da se završi vatrometom. Na našu veliku žalost, ove godine neće biti tako. Nije vreme za radost dok su Kosovo i Metohija pod senkom tuge – patnje i progona našeg naroda sa pra – pradedovskih ognjišta. Zbog toga osećamo veliku bol. Zato Nagradu, ove godine ne slavimo već jednostavno dodeljujemo.
A zašto uopšte – u ovim teškim vremenima – Nagradu dodeljujemo?
Zato što znamo i osećamo da nam je – kao nikada do sada – potrebna snaga – koju nose stvaralaštvo i duh – nauka i humanizam – znanje i umetnost – vrline u kojima jesmo najjači – kojima branimo svoje pravo na opstanak – čuvamo svoje mesto u evropskoj hrišćanskoj civilizaciji i u njoj osiguramo postojano mesto našim budućim generacijama.
Jer snaga i postojanost jedne zemlje i njenog naroda zavise u mnogome i od toga koliko su dela njenih stvaralaca poznata i priznata u svetu.
Dragi laureati,
dozvolite mi da ponovim nešto što sam već rekla prošle godine – a što se polako pretvara u načelo Nagrade „Braća Karić”:
„Ne čini Nagrada čast čoveku – već čovek čini čast nagradi”.
Neka nam dragi Bog da, da se dogodine naša Nagrada, i dodeli, i proslavi pesmom i vatrometom.
Hvala vam!