Uvodna beseda Milanke Mare Karić, predsednice Karić fondacije.
Poštovani gosti, prijatelji naše kuće i ove Nagrade,
Dragi laureati,
Doborodošli na četvrtu dodelu Nagrade Karić fondacije pod svodovima ovog zdanja u kome se čuvaju biseri naše nacionalne kulture i umetnosti. Otuda mi se i izbor mesta za dodelu ove naše nagrade čini najsrećnijim i najlogičnijim jer duboko verujem da i ovogodišnji laureati predstavljaju ponos našeg naroda.
Poštovani prijatelji,
Danas kada vam se obraćam u sasvim promenjenim okolnostima u odnosu na ranije godine, hoću da verujem da su vremena koja su ostala iza nas – vremena nepovrata, ali i vremena iz kojih smo kao narod izvukli pouke i izašli za onu crtu kolektivne pameti mudriji, da nam se takva vremena više nikada ne mogu ponoviti. Ako je ta mudrost i ovoga puta izostala, u šta ja ne želim da verujem, onda su te godine, kako to kaže veliki Borislav Pekić, zaista pojeli skakavci.
Želim i hoću da verujem da je pred nama vreme u kome naša deca neće odlaziti u svet zato što to moraju već zato što to hoće. Mladost Srbije odlazila je u svet, vreme je da svet dođe u Srbiju mladosti. Tako će i osnovna namera zbog koje je ova Nagrada osnovana, dobiti svoj puni smisao. Tako će i porodica kojoj pripadam, kroz jasno vođenu nacionalnu i rodoljubnu misao, dokazati da pripada ovom narodu, ne samo rođenjem nego i svešću da tako bude zauvek.
Dragi prijatelji,
Ove godine, na moju veliku radost, prvi put imamo laureate iz dijaspore. Tako ćemo, nadam se, pokazati svima da smo grane istog stabla ”koje plodom rađa” u ^ikagu i Ajovi, Torontu ili Johanesburgu, ali je duboko ukorenjena u ove prostore ovde, a oni mogu biti ili hercegovački krš ili ravnica Vojvodine ili zatalasana šumadija, ali se svakako radi o srpskoj duhovnoj vertikali i svakako će ti plodovi uspevati samo dok imaju vezu sa svojim korenom.
Dragi prijatelji,
Dozvolite mi da na kraju još jednom iskažem lično zadovoljstvo i zahvalnost ovogodišnjim laureatima. Poštovani i dragi gospodine Tupanjac, gospodine Kostiću, gospođo Lekić, gospodine Glišiću, gospodine Vukotiću, dragi gospodine Simoviću dozvolite mi da ponovim ono što sam na prvoj dodeli nagrada rekla: ne čini nagrada toliko čast vama, koliko vi činite čast njoj.
Uz želju za ličnu sreću i zdravlje svim prisutnima i vašim porodicama, već sada vas pozivam na mali jubilej ove Nagrade naredne godine, sa željom da tada svi budemo bar za nijansu mudriji i bolji ljudi.
Hvala.