Добитници Награде „Браћа Карић” у 2001. години

uvodna-beseda_2001-500x650

Уводна беседа Миланке Маре Карић, председнице Карић фондације.

Поштовани гости, пријатељи наше куће и ове Награде,
Драги лауреати,

Добородошли на четврту доделу Награде Карић фондације под сводовима овог здања у коме се чувају бисери наше националне културе и уметности. Отуда ми се и избор места за доделу ове наше награде чини најсрећнијим и најлогичнијим јер дубоко верујем да и овогодишњи лауреати представљају понос нашег народа.

Поштовани пријатељи,
Данас када вам се обраћам у сасвим промењеним околностима у односу на раније године, хоћу да верујем да су времена која су остала иза нас – времена неповрата, али и времена из којих смо као народ извукли поуке и изашли за ону црту колективне памети мудрији, да нам се таква времена више никада не могу поновити. Ако је та мудрост и овога пута изостала, у шта ја не желим да верујем, онда су те године, како то каже велики Борислав Пекић, заиста појели скакавци.
Желим и хоћу да верујем да је пред нама време у коме наша деца неће одлазити у свет зато што то морају већ зато што то хоће. Младост Србије одлазила је у свет, време је да свет дође у Србију младости. Тако ће и основна намера због које је ова Награда основана, добити свој пуни смисао. Тако ће и породица којој припадам, кроз јасно вођену националну и родољубну мисао, доказати да припада овом народу, не само рођењем него и свешћу да тако буде заувек.
Драги пријатељи,
Ове године, на моју велику радост, први пут имамо лауреате из дијаспоре. Тако ћемо, надам се, показати свима да смо гране истог стабла ”које плодом рађа” у ^икагу и Ајови, Торонту или Јоханесбургу, али је дубоко укорењена у ове просторе овде, а они могу бити или херцеговачки крш или равница Војводине или заталасана шумадија, али се свакако ради о српској духовној вертикали и свакако ће ти плодови успевати само док имају везу са својим кореном.
Драги пријатељи,
Дозволите ми да на крају још једном искажем лично задовољство и захвалност овогодишњим лауреатима. Поштовани и драги господине Тупањац, господине Костићу, госпођо Лекић, господине Глишићу, господине Вукотићу, драги господине Симовићу дозволите ми да поновим оно што сам на првој додели награда рекла: не чини награда толико част вама, колико ви чините част њој.
Уз жељу за личну срећу и здравље свим присутнима и вашим породицама, већ сада вас позивам на мали јубилеј ове Награде наредне године, са жељом да тада сви будемо бар за нијансу мудрији и бољи људи.
Хвала.

simovic-500x550

Академик ЉУБОМИР СИМОВИЋ, књижевник

Љубомир Симовић је један од најдаровитијих и најзначајнијих српских песника. Поезија му је утемељена на искуству народне и писане традиције (легенде, митови, споменици и записи, обичаји, историјски догађаји), али је отворена и за слике савременог живота. Драма Путујуће позориште шопаловић једна је од најбољих српских драма, а Љубомир Симовић је, уз Александра Поповића и Душана Ковачевића, обезбедио место у тролисту највећих писаца српске драмске књижевности друге половине двадесетог века.

Из говора добитника:
„Примајући ову награду, не заборављам околности у којима се она додељује. После свих отрежњења, ми смо још троми од старог пијанства, после свих ослобођења, ми робујемо старим навикама и господарима. После свих буђења и промена, ми још личимо на човека који мора да трчи окованих ногу, да се брани везаних руку и да плива с каменом о врату и ножем у леђима. На шта мислим кад кажем да ни о чему немам никаквих илузија? Мислим на чињеницу да тај камен није донет не знам одакле, него да је ископан у некој од наших њива. И да је тај нож у нашим леђима нож домаће производње. Кад кажем да немам илузија, то значи да се све чешће питам: Да ли ћемо ми после свих покушаја схватити да не умемо да променимо ништа? То што постављам овакво питање значи да знам да смо болесни и да знам од чега смо болесни, и значи да знам од чега треба да се лечимо. А у времену у коме је обезвређено све, морамо се лечити и бранити успостављањем система вредности. Систем вредности нам не може заменити Бога кога смо изгубили, али нам може помоћи да га нађемо и да му се вратимо. У томе наслућујем смисао ове награде и снагом у такав њен смисао за Награду захваљујем.”

nkostic-500x550

Др НЕНАД М. КОСТИЋ, хемичар из САД

Научни рад др Костића дао је изузетан допринос новим сазнањима у актуелним областима хемије, посебно бионеорганске хемије. Број научних радова, ниво публикација у којима су објављени, њихова цитираност, односно опус и ефекти које резултати његових истраживања производе у светској научној јавности, најбоље осветљавају разлоге за бројна признања која је стекао у релативно кратком времену потпуне, самосталне научне активности. Посебно значајним сматрамо и драгоцени допринос унапређењу квалитета научног рада младих истраживача у нашој земљи и уопште, афирмацији наше науке.

Из говора добитника:
„Цењени чланови породице Карић, достојанственици верских заједница, мили моји пријатељи, драге колеге, госпође и господо, доделом Награде „Браћа Карић” указана ми је висока част за коју захваљујем Карић фондацији. Већ сама номинација за ову награду почаствовала ме је и обрадовала. Ја ћу новчани део награде изнети из земље, али га нећу присвојити. Целокупном свотом основаћу Фонд за хемијске науке. Циљ Фонда биће да помаже младе хемичаре и хемичарке у домовини и да подстиче развој свих области ове науке. Хвала Карић фондацији што ми је омогућила да приуштим себи једно велико и трајно задовољство.”

Управни одбор је једногласно одлучио да се ове године не додели награда за област економије и привреде.

vukotic-500x550
glisic-500x550
lekic-500x550

МАНОЈЛО ВУКОТИЋ, уредник, новинар

Манојло Вукотић је изузетна личност савременог српског и југословенског новинарства. Реч је о његовој изузетној храбрости да у тешким политичким и друштвеним условима створи, уређује и одржи дневне листове високопрофесионалним, а изузетно критичким. Сваком поменутом листу давао је специфично обележје, са изузетним знањем и уредничком маштом.

 

 

 

 

МИЛИВОЈЕ ГЛИШИЋ, колумниста
Миливоје Глишић спада у високообразоване и креативне новинаре. Завршио је драматургију и светску књижевност, објављује поезију, има дугогодишње новинарско искуство у Вечерњим новостима, Осмици и Нину. У његовом делу преплићу се политичке и културне теме, прошао је пут од репор­тера до уредника. Он пише питко, чак љупко, новинарска лакоћа изражавања удружена је са књи­жев­ном вокацијом. Он не тријумфује над злом које открива, него лирски меко и осетљиво тугује, заједно са читаоцем, као да је и сам крив што открива бескрајна наличја нашег времена и наших људи. Поје­диначни ликови служе му да допре до општег феномена, он нас до суза засмејава и осваја својом незлобношћу, па његове рубрике имају огроман одјек међу читаоцима.

 

 

 

 

БОЈАНА ЛЕКИЋ, уредник, новинар
Серија телевизијских емисија у којима Бојана Лекић негује жанр врхунског, политичког интервјуа у јавности је оцењена као највиши, професионални ниво. Негујући изразиту коректност и цивилизован однос према саговорницима, без обзира на њихово професионално опредељење, Бојана Лекић се доследно бави најсложенијим темама актуелног, политичког тренутка. Позната је по ангажованим, бритким и квалификованим питањима обликованим на подлози изванредне припремљености и беспрекорног познавања материје. Објективан посредник између гледалаштва и саговорника, Бојана Лекић никада није подлегла сензационализму и политичком шунду који доминирају у великом броју медија. Њена истрајност на путу којим се ређе иде и смирена аналитичност представљају светао пример модерног новинара, борца за демократију и слободу јавне речи.

tupanjac-500x550

БРАНКО ТУПАЊАЦ, српски бизнисмен и добротвор из САД

Реч је је о српском добротвору који већ годинама живи и ради у САД. Истакао се деценијама својим добротворним акцијама, помажући Србима који су долазили у САД и Српској православној цркви у дијаспори. Бранко Тупањац је организовао и финансирао градњу храма Грачанице у свом родном Требињу, који је завршен 2000. године. Поред тога, господин Тупањац је био иницијатор, организатор и финансијер велике патриотске акције – преноса земних остатка песника Јована Дучића у домовину. Земни остаци великог песника, чија је то била последња жеља, сахрањени су у Грачаници изнад Требиња, коју је, као своју задужбину, подигао господин Тупањац. За ту великој акцији Тупањац је подршку добио од Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности и Црногорске академије наука и уметности, а на том задатку окупио је и бројне угледне Србе из Америке и Канаде.