Dobitnici Nagrade „Braća Karić“ u 2008. godini

OLGA OLJA IVANJICKI, slikar

Davnih, ranih 60-tih godina, ispred Galerije Grafičkog Kolektiva, prvi performans u Beogradu izvela je upravo Olja Ivanjicki. Nagrada je Olji Ivanjicki dodeljena za neizbrisiv trag u srpskoj likovnoj umetnosti i nemerljiv uticaj na umetničku grupu Medijala, a preko Medijale i na čitavu našu likovnu scenu i kulturu – za posebno lirsko slikarstvo arkadijske vokacije.
Iz govora dobitnika:
“Zahvaljujem na ovoj nagradi jer ona uvek dolazi nekako na vreme. Pre jedanaest godina, dobila sam od Karić fondacije ljubazno pismo sa pitanjem šta je to što mislim da bi Fondacija trebalo da uradi? Kako i na koji način da učestvuje u našim životima? Odgovorila sam da treba da podrži umetnost u ulozi mecene. U tom pismu pisalo je i da je jedini uslov da nešto uspe to da – potraje. Hvala vam što trajete i što imate nameru da još trajete.”

SINIŠA KOVAČEVIĆ, dramski pisac, scenarista i reditelj

Čovek koji naše živote pretvara u umetnost, srpski pisac Siniša Kovačević, dekan Akademije umetnosti BK u dva mandata i profesor dramaturgije – sa ponosom neguje i uči mlade pisce. Svaka drama Siniše Kovačevića je velika, bila ona pisana za pozorište, televiziju, film, bila pisana za nazovi odrasle ili decu. Njegove drame su tu da postave ozbiljna pitanja vremenu i ljudima u njemu, ali i da ostave dragoceno svedočanstvo budućim sudijama i istoričarima.
Iz govora dobitnika:
“Danas sam celo popodne proveo učeći napamet imena ljudi u čije društvo sam zaslugom žiranata i porodice Karić večeras stupio. Sve vreme sam razmišljao: „Gospode, da li sam ja najslabija karika u tom lancu?“ Lanac je snažan onoliko koliko i njegova najslabija karika. Onda mi se zelenooki javio odozgo i rekao: „Šta ti je, jesi li normalan, de ti možeš da budeš najslabija karika.“ Sveti Đordje koga slavim, namignuo mi je i rekao: „Čuo si ga, idi tamo.“ Zbog toga sam večeras pred vama. U obilju čestitki koje sam dobio, dobio sam i čestitke od ljudi iz Gračanice, Kosovske Mitrovice… Oni su moje srce, oni su srpsko srce. Kosovo je Srbija.”

Akademik, profesor dr SVETOMIR IVANOVIĆ

Potpis profesora dr Svetomira Ivanovića nosi u sebi oko 130 stručnih i naučnih radova u stranim i domaćim časopisima, tri knjige, monografije, koautorstvo još u četiri knjige, a 20 000 urađenih operacija, od kojih veći broj na otvorenom mozgu, virtuoznost su koju podrazumeva umetnost. Rođen je u Peći gde je završio gimnaziju a medicinski fakultet  završava u Beogradu. Udruženje neurohirurga Latinske Amerike izabralo je prof. Svetomira Ivanovića za počasnog člana 1996. godine a za dopisnog člana Crnogorske Akademije nauka i umetnosti izabran je 2004. godine.
Iz govora dobitnika:
“Teško je nositi teret ovako prestižne nagrade, pogotovo kada ste u društvu sa našim i svetskim velikanima iz kulture, nauke, umetnosti i mudrosti. Zahvaljujem Bogoljubu Kariću, tvorcu ove prestižne nagrade koji je u duhu starog dobrog srpskog dobročiniteljstva koje traje od doba Nemanjića pa do današnjih dana, uspeo da izdvoji i ukaže na promotore i nosioce napretka civilizacije, a posebno svoga naroda. On, na žalost, večeras nije među nama. Privremeno je odsutan zbog sudara sopstvenog vizionarstva sa starim zakržljalim načinom mišljenja. Ali, veliki se uvek vraćaju.”

ZAHARIJE TRANVČEVIĆ, novinar

Svedok i učesnik gotovo čitavog jednog veka, novinar od 1948. godine, Zaharije Trnavčević je obe-ležio 60 godina profesionalnog rada.
Nagrada mu je dodeljena za veliki i nesebičan doprinos razvoju novinarstva, poljoprivrede i sela na ovim Balkanskim prostorima. Veruje u to da je ljubav poseban amalgam koji štiti od starenja, posao čini lakšim a ljude – boljim. Veruje i u ljude, deli ih na dobre i one koji to još uvek nisu. I istrajava – poklanjajući znanje koje vodi progresu i iskustvo – koje ukazuje na istinske vrednosti koje ne smemo izgubiti.

Iz govora dobitnika:
“Hvala poštovana gospođo Karić, poštovani članovi Upravnog odbora koji ste ocenjivali moj rad, koji ste vrednovali to što sam radio za ovih 60 godina kao novinar, a malo više i pre toga – kao čovek koji je putovao Srbijom, išao među ljude sa sela, poljoprivrednike, pričao o njihovim mukama, o njihovim radostima, uspesima, nadama i mogućnostima. Posebno sam ponosan što sam od večeras stupio u plejadu velikih srpskih pregalaca, umova kojima se Srbija ponosi i koje svet uvažava. To je velika čast i ja se nadam da se neću obrukati. Dobiti nagradu je lepo i prijatano,  ali je to istovremeno i obaveza da od sada, od ovoga trena pa nadalje, ne posrnete, ne padnete ispod tog nivoa, nego naprotiv, da ovo priznanje opravdate novim rezultatima.”

NIKITA MIHALKOV, glumac i reditelj

Postoje ljudi koji su pre nego što su ugledali svet predodređeni za velike umetničke karijere. U svojim genima, svojoj krvi, svome vapsitanju i odrastanju nose posebnost i koren onoga u šta će izrasti. Nikita Sergejevič Mihalkov je jedna takva priča. Njegova filmografija puna je Zlatnih lavova, Palmi i Oskara, ruskih državnih nagrada, festivalskih priznanja svake vrste, od Venecije i Kana do Holivuda. Njegovi naslovi, kao što su: Oči ćornije, Urga, Varljivo sunce, Sibirski berbe-rin, 12, izabrane su karike u sjajnom nizu kojim se Nikita Sergejevič Mihalkov upisuje među najznačajnije umetnike našeg doba.

Iz govora dobitnika:
“Nagrada „Braća Karić“ je za mene posebna radost. Veoma sam vam zahvalan za ovu izvanrednu radost. Ali, moram da vas pitam nešto sasvim drugačije. Zašto ste svi tako tužni? Hristos Vaskrese! Ja sve shvatam i sve osećam… Ali dok je god živa vera, dok je živ maternji jezik, dok su žive istorija, kultura i tradicija srpskog naroda – nemate čega da se bojite. Evropa misli da će ako ujedini 15 staraca dobiti „jednog mladog čoveka“.” To nije istina. To će biti odličan starački dom. Vi ste mladi i nemojte da žurite da zauzmete neku sobu na tom brodu. Sve je pred vama. I sve će biti u redu! Hristos Vaskrese!