Govor Svetislava Božića, kompozitora, dobitnika Nagrade „Braća Karić” u 1998. godini.
VERA U RODNIJU BUDUĆNOST
Časni oci, vaše ekselencije, dame i gospodo, poštovani članovi porodice Karić,
Ukazana mi je izuzetna čast da pozdravim i budem vesnik šeste po redu prestižne Nagrade „Braća Karić”. U svojoj ne dugoj, ali veoma nadahnutoj tradiciji, ova nagrada je, verujem, postala specifičan duhovni, intelektualni, organizacioni, ceremonijalni Komon- velt u svemu okrenut budućnosti, onom preobraženju koje će na uvek vrelom Balkanu, nagrađujući pojedince i timove stručnjaka, podizati standarde duhovnog i svetovnog života, obnavljati veru u stvaralaštvo, pronalazaštvo, u one nepovratne strasti koje su najviši dometi žudnji svakog čoveka i svih naroda koji po volji Božijoj dišu, misle, drže svoje postojanje i svoja uverenja.
Ideja o takvoj nagradi, kako želim da je vidim kao jedan od njenih prvih dobitnika, rođena je u srcu porodice koja se kao natkriljeni most vinula sa Kosova i Metohije, iz Peći, grada u kome je nekada kao patrijarh srpski stajao Makarijus Sokolović, po krvi srodnik velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Taj san o dvopevu obala, ta večna žudnja plemenitog srca koja će pobediti efemerno, živeli su kao božanska svetlost, ali često ometana neprozirnom tamom i nedokučivim tajnama mutnog Orijenta. Nada i strah u stalnom prepletu bili su, a i danas su, jedna od osnovnih odlika života na Levantu koji se rasuo ne samo geografski no i duhom od Bagdada do Budima. Jedna u nizu, Ćuprija na Drini, jedan u nizu velikih vezira na Bosforu, jedan u nizu srpskih patrijarha na tronu u Peći, ušao je u istoriju sveta ne samo prolivenom krvlju i nesrećom naroda nego povešću o tome, nagrađenom Nobelovom nagradom, koja je dodeljena jednom usamljeniku sa Levanta, jednom hroničaru konzulskih vremena iz Travnika.
Kao da je neko osobeno monaštvo orijaša sa Lovćena, ušavši u san Nikole Tesle, obasjao melanholijom Istoka, ali i svetlošću, ovu nagradu koja od samog početka, verujem, hita u susret Atosu, zemlji izlazećeg sunca, beskrajnom Plavom krugu Crnjanskog, molitvama na jezeru svetog Nikolaja Srpskog, sledeći trag pravoslavnoga sveta i njegovu mudrost koja se od Carigrada, preko Janjine, Moskopolja, Drača, Skadra, Valone, Soluna, Bitolja, Kumanova, Vranja, Niša, Beograda, Negotina, Trebinja, Ilanče, Budima, Sent Andreje, Temišvara, Pešte, Graca, Beča, diljem belog sveta, Prizrena, Peći, zagledala u velika Kijevksa vrata, osluškujući tajnu natpevanih zvona sa ruskih crkava. Verujem da će Nagrada „Braća Karić” biti onoliko svetska, evropska, lokalna, koliko i naši rezultati budu svetski, evropski, lokalni.
Njen osnovni zadatak i jeste u tome da iz mikroprostora iz bliskog, vidljivog, nepotkupljivo i mudro istakne one vrednosti koje se prelivaju preko uskih obala, tražeći nova i šira korita. Verujem kako ona nadahnuto i racionalno pokušava da nadiđe nevidljive pragma- tizme lokalnih razmera da i u svetu dodiruje srodne duše, bogateći svoje kriterijume, i duhovnu diplomatiju onim rešenjima koja će na nesagledivom horizontu života trajno utisnuti i pečat Korifeja svoga naroda. Od ove večeri Nagrada „Braća Karić” kao da proglašava svoje punoletstvo, verujući da će svi bivši i budući laureati biti u stanju da, kao novonastala porodica sazdana od izuzetnih individualnosti, uvećava duhovno i svetovno imanje, obnavlja kreativno potomstvo, nesebično brine i stara se o onima koji dolaze, ne zaboravlja one što su ih nemar ili nebriga unizili.
Verujem da porodica Karić, koja je nagradi podarila svoje ime i sve ono što je čini izuzetnom, ostavlja od ove večeri izabranima širok ceremonijalni prostor da ničim oivičeni izgovore i učine ono po čemu će ih, između ostalog, pamtiti pokolenja. Taj put u delatnu tišinu i prepuštanje prvog plana svečarima otvara vrata za temeljna ulaganja, verujem, u rodniju budućnost, možda baš onakvu kakvu je s nebeske čistine dodirnuo Jovan Dučić stihovima: Golubica u suncu sinupa sa lišća kaplju svete arije, dva apostola tut su minula s porukom Sina čiste Marije.
Na mnogaja ljeta.