Говор Светислава Божића, композитора, добитника Награде „Браћа Карић” у 1998. години.
ВЕРА У РОДНИЈУ БУДУЋНОСТ
Часни оци, ваше екселенције, даме и господо, поштовани чланови породице Карић,
Указана ми је изузетна част да поздравим и будем весник шесте по реду престижне Награде „Браћа Карић”. У својој не дугој, али веома надахнутој традицији, ова награда је, верујем, постала специфичан духовни, интелектуални, организациони, церемонијални Комон- велт у свему окренут будућности, оном преображењу које ће на увек врелом Балкану, награђујући појединце и тимове стручњака, подизати стандарде духовног и световног живота, обнављати веру у стваралаштво, проналазаштво, у оне неповратне страсти које су највиши домети жудњи сваког човека и свих народа који по вољи Божијој дишу, мисле, држе своје постојање и своја уверења.
Идеја о таквој награди, како желим да је видим као један од њених првих добитника, рођена је у срцу породице која се као наткриљени мост винула са Косова и Метохије, из Пећи, града у коме је некада као патријарх српски стајао Макаријус Соколовић, по крви сродник великог везира Мехмед-паше Соколовића. Тај сан о двопеву обала, та вечна жудња племенитог срца која ће победити ефемерно, живели су као божанска светлост, али често ометана непрозирном тамом и недокучивим тајнама мутног Оријента. Нада и страх у сталном преплету били су, а и данас су, једна од основних одлика живота на Леванту који се расуо не само географски но и духом од Багдада до Будима. Једна у низу, Ћуприја на Дрини, један у низу великих везира на Босфору, један у низу српских патријарха на трону у Пећи, ушао је у историју света не само проливеном крвљу и несрећом народа него повешћу о томе, награђеном Нобеловом наградом, која је додељена једном усамљенику са Леванта, једном хроничару конзулских времена из Травника.
Као да је неко особено монаштво оријаша са Ловћена, ушавши у сан Николе Тесле, обасјао меланхолијом Истока, али и светлошћу, ову награду која од самог почетка, верујем, хита у сусрет Атосу, земљи излазећег сунца, бескрајном Плавом кругу Црњанског, молитвама на језеру светог Николаја Српског, следећи траг православнога света и његову мудрост која се од Цариграда, преко Јањине, Москопоља, Драча, Скадра, Валоне, Солуна, Битоља, Куманова, Врања, Ниша, Београда, Неготина, Требиња, Иланче, Будима, Сент Андреје, Темишвара, Пеште, Граца, Беча, диљем белог света, Призрена, Пећи, загледала у велика Кијевкса врата, ослушкујући тајну натпеваних звона са руских цркава. Верујем да ће Награда „Браћа Карић” бити онолико светска, европска, локална, колико и наши резултати буду светски, европски, локални.
Њен основни задатак и јесте у томе да из микропростора из блиског, видљивог, непоткупљиво и мудро истакне оне вредности које се преливају преко уских обала, тражећи нова и шира корита. Верујем како она надахнуто и рационално покушава да надиђе невидљиве прагма- тизме локалних размера да и у свету додирује сродне душе, богатећи своје критеријуме, и духовну дипломатију оним решењима која ће на несагледивом хоризонту живота трајно утиснути и печат Корифеја свога народа. Од ове вечери Награда „Браћа Карић” као да проглашава своје пунолетство, верујући да ће сви бивши и будући лауреати бити у стању да, као новонастала породица саздана од изузетних индивидуалности, увећава духовно и световно имање, обнавља креативно потомство, несебично брине и стара се о онима који долазе, не заборавља оне што су их немар или небрига унизили.
Верујем да породица Карић, која је награди подарила своје име и све оно што је чини изузетном, оставља од ове вечери изабранима широк церемонијални простор да ничим оивичени изговоре и учине оно по чему ће их, између осталог, памтити поколења. Тај пут у делатну тишину и препуштање првог плана свечарима отвара врата за темељна улагања, верујем, у роднију будућност, можда баш онакву какву је с небеске чистине додирнуо Јован Дучић стиховима: Голубица у сунцу синупа са лишћа капљу свете арије, два апостола тут су минула с поруком Сина чисте Марије.
На многаја љета.
