ПРОФ. ДЈУСЕН КАСЕИНОВ, ПРОФ. ДР УРОШ ДОЈЧИНОВИЋ И ПРОФ. МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
О професору Дусјену Касеинову говори импозантна биографија која почиње музичким образовањем у средњој музичкој школи Татимбет; затим наставља студије је на Државном институту лепих уметности Курмангази, а од 1966 ангажован је као извођач у Камерном радиотелевизијском оркестру у Алмати, а професионалну каријеру је обогатио наставно – педагошким радом у звању асистента на Државном Конзерваторијуму Чајковски у Москви. Између 1972- 1978 обављао је дужност начелника одсека на Државном Конзерваторијуму Курмангази у Алмати.
Као члан Симфонијског оркестра три године је провео у Мексико ситију а по повратку у Казахстан се, као ванредни професор, прихватио функције шефа Одсека за виолину на Државном конзерваторијуму Курмангази у Алмати, где је обављао дужност Исте године професор Касеинов је постављен за Председавајућег одбора за културу и заменика министра у Министарству образовања и културе Републике Казахстан.
Непосредно после периода председавања у ДЕГДАР фондацији, именован за Министра културе Казахстана 2003. године, а у периоду између 2004. и 2005. обављао је послове Амбасадора на специјалној дужности у Министарству спољних послова Републике Казахстан. У наступајућим годинама обавља и послове генералног секретара Националног комитета Казахстана за организације УНЕСКО и ИСЕСКО.
За предани рад и снажан подстицај који је пружио зближавању култура и народа и за упечатљив дипломатски учинак у међународним културним односима, Професор Касеинов је почаствован многобројним државним наградама и одличјима организација широм света међу којима су и одабрана признања Казахстана, Туркменистана, Турске и Киргистана, медаља за културу Пољске, као и ордени реда пријатељства Руске федерације, Азербејџана и Казахстана.
Особит допринос професор Касеинов је дао развоју културне сарадње међу балканским народима и државама. Бројни концерти, посебни уметнички подухвати и представљања репрезентативних домета српске културне сцене су, заслугом и посредништвом професора Касеинова, значајно унапредили културну размену између Србије и земаља чланица Међународне организације турске културе на Балкану.
Од 2008 године професор Касеинов је на функцији Генералног Секретара Интернационалне Организације Турске Културе ТУРКСОЈ.
Награду „Браћа Карић” за 2020. годину заслужено добија за непоколебљиву веру у идеје уметности и културе као универзалне цивилизацијске вредности које спајају народе света и промовишу толеранцију и мир међу њима, за немерљив и трајан допринос јачању и развоју традиционалних, пријатељских и братских веза међу народима и за изузетан ангажман на промоцији балканске и српске културе у свету.
– Професор др Урош Дојчиновић, иако скроман, познат је не само у свету музике Србије него и широм света. Сам је изјавио да за све који музику изводе или слушају са страшћу, само уживање у музици је највећа награда. Музика је једнако и најчаробнији пут подсећања на моћи личног достигнућа а подвиг професора доктора Уроша Дојчиновића чија је музика обишла и обрадовала свет је утолико вреднији пажње јер је музика утиснула живот његовим филолошким, музиколошким, педагошким и публицистичким световима.
Опште и средње музичко образовање Дојчиновић је стицао у Београду, а основне академске студије завршава на Музичкој академији у Загребу на студијском програму Класична гитара у оквиру вокално – инструменталног одсека. Звање магистра је стекао на Филолошком факултету Универзитета у Београду а потоње постдипломске студије су текле у два правца: докторске дисертације одбранио је на Филолошком факултету из области националне гитаристике и њене литературе и на Филозофском факултету на тему истраживања развоја класичне гитаре у југоистоичној Европи
Аутор је прве југословенске историје класичне гитаре а покренуо је издавање прве едиције дела домаћих композитора за овај инструмент. Уобличио је иновирани план и програм за класичну гитару Републике Србије и написао први српски дидактичко-инструктивни опус за гитаристе у области камерног музицирања.
Од 1978 ангажован је као педагог у више музичко-педагошких установа у Хрватској и Србији а од 1989 предавачку праксу проширује, у својству гостујућег професора, и на неколико иностраних образовних институција, академија, универзитета и конзерваторијума. Заслужан је за увођење наставе класичне гитаре и коаутор прве верзије гитаристичког Наставног плана и Програма за Факултет музичке уметности у Београду. На Факултету савремених уметности је као редовни професор своје богато искуство преносио генерацијама будућих уметника кроз методологију уметничког истраживања.
Снажан импулс дао је борби за успостављање вредносног система који афирмише комплетне културно-уметничке садржаје кроз унапређење развоја фестивалског живота у домену класичне гитаре. Био је уметнички директор и један од оснивача Првог југословенског фестивала класичне гитаре у Зајечару 1986. Ангажовао се и као уметнички руководилац, покретач и организатор бројних културно-музичких манифестација у Србији међу којима су и Међународна гитаристичка серија ГИТАФЕСТ, Међународни фестивал класичне гитаре СОРАБИЈА, Међународни фестивал камерне музике ОЛД ГОЛД, Међународни фестивал музике ВРЊЦИ и многи други.
Дојчиновић је редовни члан Удружења музичких уметника Србије, Удружења композитора Црне горе, Америчке фондације гитариста, Матице српске, Британског удружења гитаристичких педагога, а сарађује као музички критичар и писац у престижним иностраним специјализованим гитаристичким магазинима и часописима.
Током досадашње уметничке каријере одржао је преко 3500 концерата солистичке и камерне музике, учестовао у више стотина радијских и телевизијских емисија, музичко-поетских и сличних програма широм Европе, Америке, Африке и Азије, снимио више од 60 дискографских издања и објавио више од 600 радова, нотних записа, транскрипција, редакција, аранжмана, стручних публикација, музиколошких студија и чланака.
Плодно и разнолико уметничко деловање Дојчиновићу је донело преко 50 различитих плакета, медаља, диплома и других признања у земљи и свету.
За изузетан труд и допринос развоју националне културе и уметности награђен је бројним повељама, наградама, признањима у земљи и иностранству.
Ценећи изузетне резултате постигнуте на класичној гитари, као извођач, композитор, педагог, филолог, историчар-музиколог и публициста, за трајан допринос развоју и промоцији српске културе у земљи и свету, Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” Професору доктору Урошу Дојчиновићу за културу и уметност.
– Професора Милована Витезовића сигурни смо да, захваљујући свом свестраном вишедецинијском раду, сви знају. Стрпљиво и приљежно је стварао светове историјских и фикционалних личности проналазећи катарзу у свим трагедијама, дајући лични допринос духовној обнови српске историје и части. Уређивао је Књижевне новине, Сусрет, Сатирикон и Јеж, био дугогодишњи уредник Играног програма Телевизије Београд, главни уредник Уметничког програма Радио-телевизије Србије и професор на Академији уметности на предмету Филмски и телевизијски сценарио.
Витезовићев разнолики и комплексни опус садржи романе, песме, драме, филмске и телевизијске сценарије, књиге за децу, есеје и афоризме. Објавио је четрдесетак књига, у преко двеста издања. Аутор је дванаест бестселер романа међу којима су поред најполуларнијих Шешира професора Косте Вујића и Лајања на звезде и Симфонија Винавер, Чарапе краља Петра, Хајдук Вељко Петровић, Милена из Кнез Михаилове, Света љубав, Синђелић се са сунцем смирио, Принц Растко, Бурлеска у Паризу, Кад је невен био сунце и Госпођица Десанка. Бројне његове збирке песама, књиге афоризама, књиге песама за децу и младе, као и капитална дела која је приредио, било би много сада набрајати.
Књиге Милована Витезовића су објављене на бројним светским језицима, а име Милована Витезовића бележе и Енциклопедија Југославије Лексикографског завода, Лексикону писаца Србије Матице српске, Лексикон Америчког биографског института и Енциклопедија српског народа.
Као драмски аутор писао је за позориште, радио, филм и телевизију. У делима писаним за позориште издвајају се драме Бајка о Вуку и Србима, Принц Растко – монах Сава, МиСтерија (Родољубац), Стеријин пут у Србе, Светозар, комедије Краљ и његов комедиограф, Како забранити народ, Српска послa као и сатирични кабареи Марксе, Марксе, колико је сати, Хајд у парк кабаре, Усклађивао луд збуњеног и Хамлет студира глуму. Аутор је и двадесетак монодрама и радио-драма.
Шира публика Витезовића познаје као популарног телевизијског аутора. Поменућемо телевизијску драму Шешир професора Косте Вујића, телевизијске игране серије Вук Караџић, Димитрије Туцовић, Приповедања Радоја Домановића и Шешир професора Косте Вујића, као и култне филмове Лајање на звезде, Шешир професора Косте Вујића, Кнежевина Србија, Краљевина Србија, документарну серију Карађорђе и Српска револуција. За филмове Где цвета лимун жут и Шешир професора Вујића награђен је на фестивалу Златни витез филмова словенских земаља у Москви.
Добитник је бројних награда, признања, ордења и за показану несвакидашњу веру у неопходност живе речи књижевности, њену уметничку и људску улогу и снагу у којој се налази подстрек за далекосежне увиде о историји и култури, за животни допринос југословенској и српској књижевности и за изузетна постигнућа у филмској и телевизијској уметности Карић фондација доделила је Награду „Браћа Карић” Професору Миловану Витезовићу за културу и уметност.
Из говора добитника:
Дјусен Касеинов
НЕ ЧИНИ НАГРАДА ЧАСТ ЧОВЕКУ, ВЕЋ ЧОВЕК ЧИНИ ЧАСТ НАГРАДИ
„Награде увек представљају велики подстрек. Иако сам скоро сигуран да многи уметници који су, баш као и ја, добили Награду Фондације „Браћа Карић”, ништа у животу нису радили због награда. А када оне ипак стигну, представљају велику радост и одговорност. Изузетно ми се допао слоган Награде „Браћа Карић” ‒ „Не чини Награда част човеку, већ човек чини част Награди“. Надам се да ћу својим делима и убудуће чинити част овој награди. Као лауреат Награде „Браћа Карић”, желим да урадим још више на сарадњи између наших земаља, између Србије и Казахстана, као и између свих земаља турског говорног подручја.”
Урош Дојчиновић
ИДЕАЛИ НАШЕ ТРАДИЦИЈЕ
„Желим да се захвалим Фондацији ”Браћа Карић” и господину Драгомиру Карићу и да кажем да је за мене ова Награда велика част и задовољство, пре свега зато што што је указано признање ономе чиме се ја пуних четрдесет година бавим. У том контексту ова награда за мене носи још једну димензију, она потврђује да није узалудно било оно што више од четири деценије радим и на чему истрајавам, а то је пре свега презентација и популаризација нашег националног културног блага – у земљи и свету. Морам да истакнем да је породица Карић једна од наших најистакнутијих националних институција и за мене један од симбола неговања идеала наших највећих традиционалних вредности, почевши од породице до онога да је управо та породица најбољи показатељ да се дугим упорним залагањем и трудом све може постићи. Део мог посебног задовољства представља и чињеница што Награда долази из руку оних који, као што је познато, имају и посебан контакт са музиком којом се ја бавим, што је на неки начин и потврда да инструмент који сам изабрао пре више од пет деценија није био промашај. За гитару иначе кажу да има мало снаге али допире далеко. Још једном хвала Фондацији ”Браћа Карић” на указаном поверењу и части.”