Dobitnici Nagrade „Braća Karić” u 2013. godini

Аkademik SERGIJ PANTELEJMONOVIČ SITKO

OSNIVAČ MEDICINE TREĆEG MILENIJUMA

U našem narodu postoji izreka koja kaže da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Zdravlje je naše najveće bogatstvo. Ono određuje kvalitet života svakog čoveka.
Da li je na početku 21. veka moguće lečenje bez uobičajene terapije lekovima? Kakva sve lekovita dejstva imaju mikrotalasi? Šta podrazumeva dijagnostika AMSAT, koja se odavno koristi za kontrolu zdravlja kosmonauta? To su samo neka od pitanja kojima se bavi kvantna medicina. Akademik Sergij Pantelejmonovič Sitko jedan je od njenih osnivača i utemeljivača.
Kao vrsni fizičar lako je pronikao u tajne molekularne, atomske i nuklearne organizacije svega što postoji, ali je, zajedno sa vodećim naučnicima sedamdesetih godina prošlog veka, genijalno naslutio četvrti stepen kvantne lestvice – stepen života. S tim saznanjem utemeljuje novi pravac u nauci – fiziku živoga, koja postaje osnov kvantne medicine. Tokom četrdeset poslednjih godina tim izvrsnih fizičara, lekara, biofizičara, biohemičara, koje predvodi profesor Sitko – postavlja, razvija i naučno utemeljuje metod kvantne medicine – mikrotalasnu rezonantnu terapiju.
Svojim radom profesor nastoji da objasni Život kao jedinstveni fenomen, da dopre do onog što suštinski razlikuje živo od neživog, živo od živog; čoveka od ptice, ali i čoveka od čoveka!
Dosadašnja saznanja moderne nauke dala su odgovor na pitanje KAKO. Profesor Sitko traga za odgovorom na pitanje ZAŠTO, pokušavajući da pronikne u taj božanski program koji sinhronizuje hiljadu milijardi ćelija u jedinstven sistem koji se naziva ljudsko biće. Zato i svoj metod naziva božanska medicina.
Zaslužni naučni radnik Ukrajine postao je 1992. godine. Orden Viteza od Belgije dodeljen mu je 1990, kao znak priznanja velikom naučnom doprinosu na polju fizike i medicine.
Akademik Sitko član je Ukrajinske tehnološke akademije, vodi Odeljenje za nove medicinske tehnologije. Predsednik je Sveukrajinske asocijacije fizičara čiji rad je posvećen medicini. Predsedava i Međunarodnom humanitarnom fondu „Sergij Sitko”. Osnivač je i glavni urednik naučnog časopisa „Fizika živoga”, koji od 2010. godine izlazi pod okriljem Kijevskog nacionalnog univerziteta „Ševčenko”.
Počasni je član Komiteta za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama.
Rođen 1. aprila 1936. u Kijevu, akademik Sitko se rano posvetio naučnom radu. Diplomirao je fiziku, odbranio doktorate iz oblasti nuklearne fizike i matematike na Kijevskom univerzitetu „Ševčenko”, na kome do 1986. radi kao profesor nuklearne fizike. Tada preuzima Naučnoistraživački centar za kvantnu medicinu – Vidhuk, koji će prerasti u vodeću instituciju u toj oblasti.
Za uspehe u kvantnoj medicini naš laureat je dva puta imenovan za Nobelovu nagradu.
Očekuje i treću nominaciju, ali za 300 godina, jer, kako kaže – svet će tek tada prihvatiti i razumeti njegovo učenje.
U Briselu je 1989. godine kvantna medicina proglašena za medicinu trećeg milenijuma.

Iz govora dobitnika:

„Dame i gospodo, veoma sam ponosan što sam od svih u Ukrajini ja prvi dobio ovu izuzetno značajnu Nagradu Karić fondacije. Takođe sam veoma zahvalan celom srpskom narodu za to što su zrna nove medicine, ona zrna koja su rasuta po čitavom svetu, našla najplodnije tlo upravo ovde u Srbiji. Kada je otkriven novi stepen u kvantnoj fizici, a to je upravo fizika živoga, nauka o živom je prvi put postala fundamentalna nauka, a ona je to i danas. Zahvaljujući velikoj intuiciji srpskog naroda i njegovoj inteligenciji, ta nova nauka je vrlo brzo prihvaćena, čak i na državnom nivou. U Srbiji danas postoji i škola kvantne medicine, u kojoj se praktično neprekidno lekari obučavaju novoj medicini čija je efikasnost neuporediva sa dosadašnjom medicinom. Izražavam veliku zahvalnost ukrajinskom narodu, srpskom narodu i Fondaciji „Braća Karić” za veliko poverenje koje mi je ukazano. Neka i dalje cveta prijateljstvo Ukrajine i Srbije.”

ZEFIRINO GRASI

PROFESIONALNOST I TRAJANJE

Verujući u sudbinsku zadatost, pomislićemo da nije slučajno dobitnik Nagrade „Braća Karić” za novinarstvo rođen 25. januara 1954. godine – na 50. rođendan „Politike”. Samo 22 godine kasnije on će se, posle završenog Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i zaposliti u „Politici”. Od tada do danas Zefirino Grasi obavljao je sve novinarske i uredničke poslove, od rada u dnevnom listu „Politika”, preko reporterskih pisanja u „Ilustrovanoj politici“, pa sve dok 1985. godine nije postao zamenik Vladimira Bulatovića Viba, tadašnjeg urednika „Politikinog zabavnika”. Glavni i odgovorni urednik „Zabavnika” postao je krajem 1989. godine. To je i danas, a od 2011. godine obavlja dužnosti generalnog direktora „Politike a.d.”.
Tako su se ime naše najstarije novinske kuće i ime našeg laureata isprepletali zajedničkom biografijom koju određuju profesionalnost i trajanje.
Među svim odgovornim poslovima i dužnostima tokom te zajedničke biografije za širu javnost je svakako najznačajniji trag koji u novinarskoj profesiji Zefirino Grasi ostavlja kao glavni i odgovorni urednik „Politikinog zabavnika”, lista koji je tokom više od 70 godina postojanja istim intenzitetom zanimao i decu i odrasle.
U kratkoj biografiji „Politikinog zabavnika” zabeleženo je da se u „Politici” objavljenoj za novogodišnje praznike 31. decembra 1938. godine na sedmoj strani pojavio sledeći konkurs:„Pozivamo vas da nađete ime za novi Politikin zabavni list s romanima, pričama i stripovima”. Da narod to ne bi smatrao za još jedan od mnogih oglasa, sledilo je i obećanje da će se „za taj trud razdeliti dobitnicima konkursa dvadeset hiljada dinara u novcu i petnaest hiljada dinara u jednogodišnjim pretplatama za novi list”.
Srazmerno ugledu koji je tada imala „Politika”, na konkurs je stiglo 34.998 kupona. Bilo je svakojakih predloga, ali je pobedio onaj da se novi list zove „Politikin zabavnik”. Gotovo jedna petina, tačnije 18 odsto učesnika konkursa, bilo je jednoglasno.
Čitaoci su te 1939. godine oduševljeno prihvatili „Zabavnik”. Za kratko vreme novi list postao je miljenik čitalaca. Slobodno se može reći da je to ostao do danas.
Na proslavi 70. rođendana „Zabavnika” Zefirino Grasi je rekao da je to list koji je od osnivanja učio decu da čitaju i pišu, ali i da budu znatiželjna, otvarajući im prostore za neka nova i drugačija saznanja.
Kako je i sam jednom bio dečak, seća se da je prvi heroj u njegovom detinjstvu bio princ Valijant, stripski junak Alana Fostera, zato što je bio pravedan, pošten, radan, hrabar, voleo je svoju zemlju, nije odustajao lako, imao je lepo izgrađeno osećanje prema porodici, bio je plemenit, pre svega – bio je vitez.
Sve to zajedno kao opis i odrednicu danas viteški dele Zefirino Grasi i „Politikin zabavnik”.

Iz govora dobitnika:

„Ovu sam nagradu pre svega doživeo kao nagradu „Politikinom zabavniku”, kao nagradu svim zaposlenima u „Zabavniku”, kao nagradu svim „Zabavnikovim” saradnicima, kojih ima nekoliko stotina. Ja sam samo tu prvi meću jednakima, uvek sam to bio i verovatno će tako biti i dalje, dok budem tu. Nagrada „Braća Karić“ kao da je pošla u susret nekim velikim događajima koji nas očekuju, što možda ima i nekakav sudbinski značaj, ne znam, to ćemo videti. Dakle, „Zabavnik” će uskoro napuniti sedamdeset pet godina. Naša kuća matica „Politika” napuniće uskoro sto deset godina, još jedan list iz naše kuće „Ilustrovana politika” napuniće pedeset pet godina, a ja ću uskoro napuniti šezdeset. Ova će nagrada sigurno ostati najznačajnija u mom životu zbog tri stvari. Prvo, to mi je prva profesionalna nagrada, pa još ovako značajna, drugo, našao sam se u takvom društvu dobitnika Nagrade „Braća Karić” ne samo ove godine nego i svih prethodnih kakvo bi svako mogao da poželi. Treće je posebno važno, a to je moje pouzdano saznanje da osnivači ove nagrade i osnivači ove fondacije u svom domu imaju sve „Zabavnike”, od prvog do poslednjeg broja. Hvala vam još jednom.”

Vinarija „ZVONKO BOGDAN”

U VINU JE ISTINA

Kažu da o vinu treba govoriti tiho, najbolje uz punu čašu. Posle ćemo biti mudri kao vino koje smo pili. Kad nebo ne bi volelo vino, zar bi grožđe grejala sunčeva toplota – stara je mudrost. Sudeći po njoj, nebo nad subotičko-horgoškom peščarom voli vino, jer ga sunčeva toplota greje više od 2000 godina. Deo te lepe tradicije nastavlja Vinarija „Zvonko Bogdan”, gajeći mudrost vina u svojim podrumima. Ta moderna vinarija smeštena je u tradicionalnom vinskom kraju, na istočnoj obali jezera Palić, na krajnjem severu Vojvodine. Specifičan teren, umerenokontinentalna klima i kvalitetne sorte vinove loze – vekovima daju vina harmoničnog ukusa, veoma intenzivnog mirisa i mekanih tanina.
Vinarija „Zvonko Bogdan” okružena je sa 17 hektara vinograda, dodatnih devet hektara nalazi se na obali susednog jezera Ludaš. Ove godine je vinovom lozom zasađeno još 17, a u proleće će, sa 13 novih hektara, zaokružiti vinograde na površinu od 56 hektara. Kažu da je to prirodna granica u okviru koje se može svojski brinuti o grožđu i vinu.
Iza etikete Vinarije „Zvonko Bogdan” u unutrašnjost flaše stale su najkvalitetnije sorte Sauvignon blanc, Pinot blanc, Merlot, Lemberger i Kabernet franc.
A sva ta vina, u kojima je istina, nagrađivana su već godinama najvećim priznanjima na prestižnim evropskim i svetskim sajmovima i izložbama.
Pinot blanc, kristalno čiste, zlatnožute boje, sa diskretnim bukeom obogaćenim aromama jabuke i kruške i blagim nijansama livadskog cveća, u San Francisku poneo je ove godine srebrnu medalju, u Japanu i Briselu takođe, a prošle godine i u Beču.
Cuvée – „Život teče” iz Brisela se vratio ovenčan zlatom, Cuvée No.1 iz San Franciska je doneo zlatnu medalju, iz Beča takođe, a iz Brisela srebro.
Tim pobedama pridružuju se Rose i Sauvignon blanc.
U kvalitet tih vina mnogi su se uverili i na čuvenim degustacijama u samoj vinariji, ali i na salašu Zvonka Bogdana… Jer ime barda tamburaške pesme s razlogom se našlo u ovoj priči.
Gajenje vinove loze najveća je umetnost u poljoprivredi. Nekada su vina sa naših prostora bila čest začin carskih trpeza Rusije i Austrougarske. O izvozu vojvođanskih vina širom sveta svedoči i zaglavlje otpratnog lista čuvenog proizvođača vina i kraljevskog dvorskog liferanta Petra Kostića. Dokument potiče iz 1934. godine, a predmet je izvoz vina u Njujork. Prešavši taj put, od Karlovaca do Njujorka, neka naša vina našla su se i na vinskoj karti „Titanika”. Posle godina stagnacije, naša vina ponovo su u usponu – hvaljena, nagrađivana i prepoznata. Za sve uspehe na tom teškom, izazovnom, ali i kreativnom putu – Nagrada „Braća Karić” za ekonomiju i privredu dodeljena je Vinariji „Zvonko Bogdan” – za vina sa karakterom, tradicijom i umećem.

Iz govora dobitnika:

Zlatko Živanić
„Ja jedino mogu u ime Vinarije „Zvonko Bogdan” da zahvalim za ovu vrednu nagradu. Vinarija „Zvonko Bogdan” mlada je vinarija, ali smo isto tako za mnoge stvari pioniri na srpskom vinskom tržištu. Ove godine smo širom sveta dobili desetak, možda čak dvadesetak zlatnih i srebrnih medalja – Kopenhagen, Brisel, Tokio, London, Beč, San Francisko… Nagrada „Braća Karić” prva je nagrada u ovoj godini koju dobijamo za rad kompletne vinarije, ne samo za kvalitet naših vina već i za celokupno poslovanje. To nam pričinjava veliku čast, a posebno nam je drago što znamo da neko i u Srbiji ceni naš trud i rad. Hvala vam mnogo.Ja jedino mogu u ime Vinarije „Zvonko Bogdan” da zahvalim za ovu vrednu nagradu. Vinarija „Zvonko Bogdan” mlada je vinarija, ali smo isto tako za mnoge stvari pioniri na srpskom vinskom tržištu. Ove godine smo širom sveta dobili desetak, možda čak dvadesetak zlatnih i srebrnih medalja – Kopenhagen, Brisel, Tokio, London, Beč, San Francisko… Nagrada „Braća Karić” prva je nagrada u ovoj godini koju dobijamo za rad kompletne vinarije, ne samo za kvalitet naših vina već i za celokupno poslovanje. To nam pričinjava veliku čast, a posebno nam je drago što znamo da neko i u Srbiji ceni naš trud i rad. Hvala vam mnogo.”

АLEKSANDAR PORFIRJEVIČ TORŠIN

DA SAČUVAMO OGANJ VERE

„Kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva” – zapisano je u „Poslanici svetog Apostola Jakova”. U ovom biblijskom učenju leži najveća mudrost. Hajde da zajedničkim naporima, ne vodeći prazne razgovore o politici, pomognemo očuvanju hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji, da ne dozvolimo da ugasne oganj Vere, da udahnemo nadu onim ljudima koji se u očaju obraćaju za pomoć bratskoj Rusiji.” – reči su Nine i Aleksandra Toršina, osnivača „Međunarodne fondacije Sveti Sava Osvećeni” za očuvanje hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji.
Osnovna misija te neprofitne fondacije je u pružanju ekspertske, finansijske i organizacione pomoći na obnovi i očuvanju hramova, manastira i spomenika hrišćanske kulture na Kosovu i Metohiji.
Da se hrišćanski manastiri i crkve na Kosovu i Metohiji, u kojima je od davnina kucalo srce Pravoslavlja, ne bi pretvorili u beživotne muzeje – bez sveštenstva, vernika, bez ljudi pravoslavne vere.
Prepoznajući univerzalni jezik dobročinstva, Karić fondacija dodeljuje Aleksandru Porfireviču Toršinu Nagradu „Braća Karić” za dobročinstvo i humanost.
Naš laureat je prvi zamenik predsednika Saveta Federacije Federalne Skupštine Ruske Federacije.
Rođen je 27. novembra 1953. godine u selu Mitoga, Ustj-Boljšerestske oblasti, Kamčatskog regiona u Rusiji. Završio je Svesavezni pravni fakultet, smer „Pravne nauke”. Zaslužni je pravnik Ruske Federacije, zaslužni pravnik Republike Mari El, redovni državni savetnik Ruske Federacije 1. klase.
Od avgusta 2004. godine član je stranke „Jedinstvena Rusija”.
Za svoj rad nagrađen je državnim nagradama Ruske Federacije, zahvalnostima predsednika Ruske Federacije, Vlade Ruske Federacije, predsednika Saveta Federacije.
Oženjen je i ima dve ćerke i unuku.
Inicijativa za osnivanje fondacije pojavila se kod Aleksandra Porfireviča Toršina za vreme posete Srbiji, kada je prisustvovao ceremoniji ustoličenja Njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja, koja je održana 3. oktobra 2011. godine u Hramu Svetih apostola u Pećkoj patrijaršiji.
Fondacija je dobila ime u čast Svetog Save Osvećenog, koji je bio veliki podvižnik iz prvih vekova hrišćanstva i koga veoma poštuju kako pravoslavci tako i katolici. U monaštvu ime Svetog Save nosili su duhovni podvižnik Rusije prepodobni Sava Storoževski i svetitelj Srpske pravoslavne crkve Sveti Sava Srpski. Samim tim naziv Fondacije simbolizuje jedinstvo između vernika Srbije i Rusije.
A dobročinstvo njenih osnivača, to što nisu ostali ravnodušni pred sudbinom Srba na Kosovu, svedočanstvo je one večne vatre prepoznavanja, kojom se i danas greju ruska i srpska srca.

Iz govora dobitnika:

„Vaše visoko preosveštenstvo, patrijarše cele Srbije, vaša ekselencijo, ambasadore Ruske Federacije u Srbiji, dame i gospodo, dragi prijatelji, dozvolite mi da najpre zahvalim Karić fondaciji i čitavoj porodici Karić za veliki doprinos u učvršćivanju veza između Rusije i Srbije. Takođe, želim da zahvalim velikom neimaru Dragomiru Kariću, koji je sagradio veliki broj divnih objekata širom Rusije. Posebna mi je čast što sam dobitnik Nagrade „Braća Karić”, jer to je moja prva međunarodna nagrada koja se dodeljuje za humanitarni rad. Takođe želim da zahvalim za podršku svojoj supruzi Nini Toršin, koja ne samo da odlično govori srpski već mi i mnogo pomaže u radu Fonda. Ovaj Fond osnovan je uz blagoslov patrijarha Rusije i patrijarha Srbije. Dozvolite mi da kažem da će braća Toršini i čitava porodica Toršin učiniti sve da odnosi Srbije i Rusije budu još bolji. Hvala veliko u slavu rusko-srpskog prijateljstva.”

Rabin ISAK ASIEL

DIJALOGOM DO RAZUMEVANJA I PREPOZNAVANJA

Dobitnik Nagrade „Braća Karić” za humanitarni rad, jačanje mira, saradnje i prijateljstva među narodima duhovni je predvodnik jedne manjinske verske zajednice u Srbiji. Rabin Isak Asiel pronašao je svoj put kada je u mladosti, na jednom retkom i starom snimku čuo Šaloma Kaca koji je pevao molitvu za pobijene u Holokaustu. Taj duboki duhovni i duševni vapaj otkrio mu je svu dubinu stradanja i Božjeg prisustva u ovom svetu. Zato danas kaže:„Sav stvarni život je istinski susret među bićima. Jedino čovek vezan za bića spreman je za susret sa Bogom.”
A kako govori, tako i čini.
Veoma je aktivan u međuverskom dijalogu. Pokrenuo je mnoge projekte čiji je cilj bio međusobno upoznavanje različitih religija, učesnik je skupova posvećenih boljem razumevanju vere i verskih zajednica i njihovog doprinosa razvoju društva, koji su održani u zemlji i inostranstvu. Neki od projekata koje je pokrenuo bave se pitanjima od šireg društvenog značaja, kao što su nasilje u porodici, obrazovanje, medicina i vera…
Rabin Isak Asiel rođen je 1964. godine u Drnišu. Diplomirao je etnologiju – antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno i na doktorskim studijama. Rabinske studije završio je u Izraelu. Dve godine proveo je u školi „Midrešet Jerušalajim – Neve Šehter” u Jerusalimu i pet godina u rabinskoj akademiji „Ješivat Ar Ecijon” u Alon Švutu, nedaleko od Jerusalima.
Od aprila 1995. rabin je Saveza jevrejskih opština Srbije. Od 1996. do 2008. godine bio je rabin Makedonije.
Osnovno polje rabinskog delovanja mu je obrazovni rad u jevrejskoj i široj zajednici. Održao je brojna predavanja i kurseve u raznim institucijama i gradovima širom Srbije – jevrejskim opštinama, školama, fakultetima, muzejima, verskim zajednicama.
Pokrenuo je dve biblioteke koje se bave publikovanjem knjiga iz judaizma i prevodima jevrejskih molitava, te časopis za jevrejsko versko nasleđe „Moraša”.
Već sedam godine uređuje rubriku o judaizmu za Verski kalendar RTS.
Aktivni je član Konferencije evropskih rabina (CER), čija je regionalna konferencija održana u Beogradu u aprilu 2013. godine.
U Beogradu se upoznao i sa Rejčel Hanin, svojom suprugom, koja je iz Filadelfije došla da volontira u beogradskoj jevrejskoj opštini. Imaju dve ćerke Hanu i Orli.
Za svoj rad naš laureat dobio je dva priznanja Svetske cionističke organizacije 2001. i 2006. godine u Jerusalimu, kojima se pridružuje i Nagrada „Braća Karić”.

Iz govora dobitnika:

„Vaša svetosti, vaše ekselencije, dame i gospodo, veoma sam počastvovan što sam izabran za dobitnika Nagrade fondacije Karić za jačanje mira, prijateljstva i saradnje među narodima. Smatram da nagrade obično dolaze kao kruna nečijeg rada i nastojanja. Ova nagrada došla je u prvoj polovini mog radnog puta i ne mogu da se otmem utisku da je žiri koji je odlučivao o dodeli nagrade u mom slučaju postupio pedagoški. To me podstiče i obavezuje da nastavim dalje i da citiram Talmud:„Dan je kratak, posla je mnogo, a radnik je pomalo lenj.” Od srca vam hvala što ste me ohrabrili, umeću to da cenim. Draga porodico Karić, neka bude blagost gospoda Boga nad vama i neka vam bude učvršćeno delo ruku vaših. Velika je vrlina i zasluga biti uzor i inspirisati druge ljude u činjenju dobrih dela. U Bibliji piše:„I koji mnoge privedoše pravednosti sijaće kao zvezde, uvek i dovek.” Neka je hvala Bogu, doveka je milost njegova. Amen.”

ĐORĐE MIHAILOVIĆ

SKUPO PLAĆENA SLOBODA

Tradiciju jednog naroda moguće je čuvati na mnogo različitih načina. Zanimanje našeg večerašnjeg laureata svakako je najneobičnije u očuvanju srpstva i srpske tradicije.Đorđe Mihailović je čuvar srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku kraj Soluna.
Sa tog mesta srpska vojska je krenula u proboj Solunskog fronta. Po naredbi vojvode Živojina Mišića:„Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu” – vojnički rečeno, izvršila je proboj Solunskog fronta i ispisala jednu od najsvetijih i najsvetlijih stranica srpske vojne istorije. O srpskim junacima francuski maršal Franše d Epere je u izveštaju svojoj vladi o proboju Fronta zapisao:„Operacije se moraju usporavati, jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“ Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD, tim istim povodom rekao je:„Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA.”
Srpska slava ostala je zabeležena, ali su i srpske žrtve bile ogromne.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije. Nijedna druga zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu.
Srpske kosti posejane su po ledenim gudurama Albanije, Draču, utisnute u kamen grčkih ostrva Krf i Vido, prekrivene plavetnilom Jonskog mora u Plavoj grobnici.
Sve srpske vojnike, njih oko osam hiljada, ali i francuske, italijanske, engleske i ruske, poginule u borbama za proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu – čuva Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Čuva ih Đorđe Mihailović, izdanak treće generacije Mihailovića sa istim pozivom. Svoj poziv shvata kao zavet, ali i kao predanje o kome pripoveda svima koji dođu na Zejtinlik.
Njegov deda Savo bio je solunski dobrovoljac, kao čuvar Srpskog vojničkog groblja prikupljao je kosti saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog polja, Kožara i Kozjaka. Vadio ih iz plitkih grobova sa usamljenih kota. Otac Đuro nastavio je tu misiju i čuvao Zejtinlik do 1961. godine. Svom sinu Đorđu ostavio je amanet:„Ti me nasledi. To je čast. A čast, sine, nema cenu.”
Postrojene u kolonu ređaju se kamene ptice belih krstova. Na predanoj straži nad njima bdije Đorđe Mihailović. Svaka je humka uređena, trava začešljana, ponegde venac cveća pristigao iz Srbije, par jabuka i koja šljiva ranka i priča okađena tamjanom, zalivena kapima krvi i suza, očišćena verom u ispravnost žrtve za pravi cilj pred sobom. Istina o narodu za koji je tokom istorije pogibija najčešće bila pitanje života, a smrt – odraz vere u život. Upravo tu istinu već generacijama sa tog strašnog i veličanstvenog mesta budućnosti predaje na dalje čuvanje Đorđe Mihailović.
Čuvar Srpskog vojničkog groblja sada ima 85 godina i dalje časno i odgovorno, kao što su ga preci zavetovali – umrle junake živ ne napušta.
Za skoro čitav vek brige o Srpskom vojničkom groblju u Solunu niko od Mihailovića, pa ni Đorđe, nikada nije dobio nikakvo zvanično priznanje iz matice Srbije.
Karić fondacija mu dodeljuje Nagradu „Braća Karić” za tu istrajnost, brigu i predanost, za očuvanje tradicije i istorijskog nasleđa srpskog naroda.