Добитници Награде „Браћа Карић” у 2008. години

ОЛГА ОЉА ИВАЊИЦКИ, сликар

Давних, раних 60-тих година, испред Галерије Графичког Колектива, први перформанс у Београду извела је управо Оља Ивањицки. Награда је Ољи Ивањицки додељена за неизбрисив траг у српској ликовној уметности и немерљив утицај на уметничку групу Медијала, а преко Медијале и на читаву нашу ликовну сцену и културу – за посебно лирско сликарство аркадијске вокације.
Из говора добитника:
Захваљујем на овој награди јер она увек долази некако на време. Пре једанаест година, добила сам од Карић фондације љубазно писмо са питањем шта је то што мислим да би Фондација требало да уради? Како и на који начин да учествује у нашим животима? Одговорила сам да треба да подржи уметност у улози мецене. У том писму писало је и да је једини услов да нешто успе то да – потраје. Хвала вам што трајете и што имате намеру да још трајете.

СИНИША КОВАЧЕВИЋ, драмски писац, сценариста и редитељ

Човек који наше животе претвара у уметност, српски писац Синиша Ковачевић, декан Академије уметности БК у два мандата и професор драматургије – са поносом негује и учи младе писце. Свака драма Синише Ковачевића је велика, била она писана за позориште, телевизију, филм, била писана за назови одрасле или децу. Његове драме су ту да поставе озбиљна питања времену и људима у њему, али и да оставе драгоцено сведочанство будућим судијама и историчарима.
Из говора добитника:
Данас сам цело поподне провео учећи напамет имена људи у чије друштво сам заслугом жираната и породице Карић вечерас ступио. Све време сам размишљао: „Господе, да ли сам ја најслабија карика у том ланцу?“ Ланац је снажан онолико колико и његова најслабија карика. Онда ми се зеленооки јавио одозго и рекао: „Шта ти је, јеси ли нормалан, де ти можеш да будеш најслабија карика.“ Свети Ђордје кога славим, намигнуо ми је и рекао: „Чуо си га, иди тамо.“ Због тога сам вечерас пред вама. У обиљу честитки које сам добио, добио сам и честитке од људи из Грачанице, Косовске Митровице… Они су моје срце, они су српско срце. Косово је Србија.

Академик, професор др СВЕТОМИР ИВАНОВИЋ

Потпис професора др Светомира Ивановића носи у себи око 130 стручних и научних радова у страним и домаћим часописима, три књиге, монографије, коауторство још у четири књиге, а 20 000 урађених операција, од којих већи број на отвореном мозгу, виртуозност су коју подразумева уметност. Рођен је у Пећи где је завршио гимназију а медицински факултет  завршава у Београду. Удружење неурохирурга Латинске Америке изабрало је проф. Светомира Ивановића за почасног члана 1996. године а за дописног члана Црногорске Академије наука и уметности изабран је 2004. године.
Из говора добитника:
Тешко је носити терет овако престижне награде, поготово када сте у друштву са нашим и светским великанима из културе, науке, уметности и мудрости. Захваљујем Богољубу Карићу, творцу ове престижне награде који је у духу старог доброг српског доброчинитељства које траје од доба Немањића па до данашњих дана, успео да издвоји и укаже на промоторе и носиоце напретка цивилизације, а посебно свога народа. Он, на жалост, вечерас није међу нама. Привремено је одсутан због судара сопственог визионарства са старим закржљалим начином мишљења. Али, велики се увек враћају.

ЗАХАРИЈЕ ТРАНВЧЕВИЋ, новинар

Сведок и учесник готово читавог једног века, новинар од 1948. године, Захарије Трнавчевић је обе-лежио 60 година професионалног рада.
Награда му је додељена за велики и несебичан допринос развоју новинарства, пољопривреде и села на овим Балканским просторима. Верује у то да је љубав посебан амалгам који штити од старења, посао чини лакшим а људе – бољим. Верује и у људе, дели их на добре и оне који то још увек нису. И истрајава – поклањајући знање које води прогресу и искуство – које указује на истинске вредности које не смемо изгубити.
Из говора добитника:
Хвала поштована госпођо Карић, поштовани чланови Управног одбора који сте оцењивали мој рад, који сте вредновали то што сам радио за ових 60 година као новинар, а мало више и пре тога – као човек који је путовао Србијом, ишао међу људе са села, пољопривреднике, причао о њиховим мукама, о њиховим радостима, успесима, надама и могућностима. Посебно сам поносан што сам од вечерас ступио у плејаду великих српских прегалаца, умова којима се Србија поноси и које свет уважава. То је велика част и ја се надам да се нећу обрукати. Добити награду је лепо и пријатано,  али је то истовремено и обавеза да од сада, од овога трена па надаље, не посрнете, не паднете испод тог нивоа, него напротив, да ово признање оправдате новим резултатима.

НИКИТА МИХАЛКОВ, глумац и редитељ

Постоје људи који су пре него што су угледали свет предодређени за велике уметничке каријере. У својим генима, својој крви, своме вапситању и одрастању носе посебност и корен онога у шта ће израсти. Никита Сергејевич Михалков је једна таква прича. Његова филмографија пуна је Златних лавова, Палми и Оскара, руских државних награда, фестивалских признања сваке врсте, од Венеције и Кана до Холивуда. Његови наслови, као што су: Очи ћорније, Урга, Варљиво сунце, Сибирски бербе-рин, 12, изабране су карике у сјајном низу којим се Никита Сергејевич Михалков уписује међу најзначајније уметнике нашег доба.
Из говора добитника:
Награда „Браћа Карић“ је за мене посебна радост. Веома сам вам захвалан за ову изванредну радост. Али, морам да вас питам нешто сасвим другачије. Зашто сте сви тако тужни? Христос Васкресе! Ја све схватам и све осећам… Али док је год жива вера, док је жив матерњи језик, док су живе историја, култура и традиција српског народа – немате чега да се бојите. Европа мисли да ће ако уједини 15 стараца добити „једног младог човека“. То није истина. То ће бити одличан старачки дом. Ви сте млади и немојте да журите да заузмете неку собу на том броду. Све је пред вама. И све ће бити у реду! Христос Васкресе