Уводни говор академика Василија Крестића.
Једна од бољих и хвале вредних особина која краси Србе је задужбинарство. Корени српског задужбинарства су дубоки и сежу чак у наш рани средњи век. Најзначајнији и највећи задужбинари били су горњи слојеви, најелитнији делови друштва, жупани, краљеви и истакнута влестела. Када смо изгубили државу и када је нестало властеле, установа задужбинарства се смањила и истањила, али није нестала. Њу су тада, у границама могућности, неговали српски патријарси, митрополити и појединачне владике, који су оснивали разноврсне фондације намењене потребама народа и верника.
Елитни део нашег друштва, који је током читавог средњег века неговао задужбинарство, и горњи слој нашег свештенства, који је из родољубивих и верских побуда, посебно у Аустрији и Аустроугарској, оснивао фондације, узорали су пут којим ће ићи читава нација у потоњим истроријским раздобљима, посебно у нашој новијој историји, у 19. и 20. веку.
Угледајући се на средњовековне владаре и властелу, као и на српску православну јерархију, српско грађанско друштво је веома развило установу задужбинарства и фондација на свим географским подручјима на којима је живело. Тако је било у Кнежевини и Карљевини Србији, али и у оним пределима где су живели Срби под турском, аустриском, угарском и млетачком влашћу. Огроман је списак племенитих и несебичних људи који су знатне делове, а некада, када су били без потомства, и читава своја огромна имања, остављали свом народу или држави да на најбољи начин њима располажу.
Задужбинарске установе и Фондације, осниване за веома разноврсне али увек родољубиве и патриотске сврхе, опстојавале су у нашем друштву све до избијања Другог светског рата и слома државе 1941 године. После рата 1945. оне су у корену сасечене. Нови властодршци односили су се према њима с презиром. Спремни да узму све што им је на основу револуционарних закона „по заслузи” припадало, они нису хтели да даду ништа за народ у који су се заклињали и у чије име су владали. Творце задужбина и фондација жигосали су као капиталистичке експлоататоре, а задужбине и фондације као преживеле, непотребне и штетне установе буржуаског друштва, којима нема места у социјалистичком поретку. Тако су задужбине и фондације, истински украси српског народа, престале с радом а њихов капитал је бестрага нестао и биће потребно уложити много труда, знања и умећа да се он, ако то икако буде могуће, врати онима којима је намењен.
Прва српска приватна фондација, која је створена после Другог светског рата је Карић Фондација, основана 1992. године. Мотиви за њено оснивање, како је истакнуто у њеним правилима, су хуманост, помоћ другима, афирмација српске националне културе и њено повезивање са Европом и светом. Оснивање фондације и њеним наменама Карићи су показали да желе да обнове традицију, да племените особине које су у прошлости нашу нацију красиле, оживе и ојачају. Живот и време су показали да то не иде лако и брзо и да наши нови богатуни, који би, попут Карића, могли да оснивају фондације разних намена, бар засад, то не чине. Надај мо се да ће и они колико сутра, кренути путевима којима су ишли Капетан Миша Анстасијевић, Сава Текелија, Илија Милосављевић Коларац, Сима Игуманов, Владимир Матијевић и многи други добро знани и мање познати.
Награда која се вечерас додељује само је један од видова широке активности Карић Фондације. Као што је познато она се додељује за врхунско стваралаштво у области науке, уметности, културе, новинарства, издаваштва, економије и хуманитарних послова. Наград је установљена 1998. године и њу је досад примило више десетина личности и установа. Важно је нагласити да Награда није условљена било каквим идеолошким и партијско – политичким већ искључиво научним, уметничким, стручним и хуманим вредностима. Због тога што у том погледу досад није било никаквих пропуста и злоупотреба, Награда „Браћа Карић” стекла је и из године у године стиче све већи углед. Хоћу да верујем да ће она сачувати своју чистоту, да ће добро знаним именима оних који су је већ добили и који ће је добити у наредним годинама и деценијама, њен углед само расти и бивати све већи и већи.
Овогодишњим лауреатима честитам на добијеним наградама и желим да их она подстакне на нова интелектуална прегнућа и на ново стваралаштво.