Уводна беседа Миланке Маре Карић, председнице Карић фондације.
Поштовани гости, пријатељи наше куће и ове Награде,
Драги лауреати,
Добородошли на четврту доделу Награде Карић фондације под сводовима овог здања у коме се чувају бисери наше националне културе и уметности. Отуда ми се и избор места за доделу ове наше награде чини најсрећнијим и најлогичнијим јер дубоко верујем да и овогодишњи лауреати представљају понос нашег народа.
Поштовани пријатељи,
Данас када вам се обраћам у сасвим промењеним околностима у односу на раније године, хоћу да верујем да су времена која су остала иза нас – времена неповрата, али и времена из којих смо као народ извукли поуке и изашли за ону црту колективне памети мудрији, да нам се таква времена више никада не могу поновити. Ако је та мудрост и овога пута изостала, у шта ја не желим да верујем, онда су те године, како то каже велики Борислав Пекић, заиста појели скакавци.
Желим и хоћу да верујем да је пред нама време у коме наша деца неће одлазити у свет зато што то морају већ зато што то хоће. Младост Србије одлазила је у свет, време је да свет дође у Србију младости. Тако ће и основна намера због које је ова Награда основана, добити свој пуни смисао. Тако ће и породица којој припадам, кроз јасно вођену националну и родољубну мисао, доказати да припада овом народу, не само рођењем него и свешћу да тако буде заувек.
Драги пријатељи,
Ове године, на моју велику радост, први пут имамо лауреате из дијаспоре. Тако ћемо, надам се, показати свима да смо гране истог стабла ”које плодом рађа” у ^икагу и Ајови, Торонту или Јоханесбургу, али је дубоко укорењена у ове просторе овде, а они могу бити или херцеговачки крш или равница Војводине или заталасана шумадија, али се свакако ради о српској духовној вертикали и свакако ће ти плодови успевати само док имају везу са својим кореном.
Драги пријатељи,
Дозволите ми да на крају још једном искажем лично задовољство и захвалност овогодишњим лауреатима. Поштовани и драги господине Тупањац, господине Костићу, госпођо Лекић, господине Глишићу, господине Вукотићу, драги господине Симовићу дозволите ми да поновим оно што сам на првој додели награда рекла: не чини награда толико част вама, колико ви чините част њој.
Уз жељу за личну срећу и здравље свим присутнима и вашим породицама, већ сада вас позивам на мали јубилеј ове Награде наредне године, са жељом да тада сви будемо бар за нијансу мудрији и бољи људи.
Хвала.