Уводна беседа Миланке Маре Карић, председнице Карић фондације.
Даме и господо, поштовани лауреати, драги пријатељи,
Када се нешто догоди једном, онда је то случајност.
Када се нешто догоди други пут, онда је то већ намера.
Када се нешто догађа трећи пут, или више пута, тек тада можемо говорити о традицији.
Добродошли на другу доделу награда „Браћа Карић”.
Дакле, драги пријатељи, додељујући ову Награду други пут – још не можемо користити епитет традиционални – али ја вас – у име породице и у име Фондације уверавам да ће награда „Браћа Карић” постати традиционална и да ће се додељивати дуги низ година.
Намера је дародавца била да се ова награда додељује сваке године у априлу – под сводовима Националног Театра. Да за најбоље – одабране – награђене … певају – музицирају и говоре … такође најбољи и најпознатији. Да се награда „Браћа Карић” памти по лепоти и радости… Да се заврши ватрометом. На нашу велику жалост, ове године неће бити тако. Није време за радост док су Косово и Метохија под сенком туге – патње и прогона нашег народа са пра – прадедовских огњишта. Због тога осећамо велику бол. Зато Награду, ове године не славимо већ једноставно додељујемо.
А зашто уопште – у овим тешким временима – Награду додељујемо?
Зато што знамо и осећамо да нам је – као никада до сада – потребна снага – коју носе стваралаштво и дух – наука и хуманизам – знање и уметност – врлине у којима јесмо најјачи – којима бранимо своје право на опстанак – чувамо своје место у европској хришћанској цивилизацији и у њој осигурамо постојано место нашим будућим генерацијама.
Јер снага и постојаност једне земље и њеног народа зависе у многоме и од тога колико су дела њених стваралаца позната и призната у свету.
Драги лауреати,
дозволите ми да поновим нешто што сам већ рекла прошле године – а што се полако претвара у начело Награде „Браћа Карић”:
„Не чини Награда част човеку – већ човек чини част награди”.
Нека нам драги Бог да, да се догодине наша Награда, и додели, и прослави песмом и ватрометом.
Хвала вам!