Добитници Награде „Браћа Карић” у 2019. години

АНТОНИС РЕМОС, најпопуларнији и најтраженији грчки певач

„Моје срце ме води” – назив албума из 2013 године би можда најбоље илустровао богату солистичку каријеру Антониса Ремоса, која бележећи успех за успехом траје већ четврт века. Најпопуларнији и најтиражнији грчки певач каже да воли да га људи цене и памте по музици коју ствара. И заиста, његове баладе које говоре о љубави, искрена емоција која избија из сваког стиха и непоновљив глас препознате су не само у Грчкој, већ и у Србији, на Балкану, у Европи и свету.

Када се на музичкој сцени Грчке 1995. године појавио до тада анонимни младић из Солуна и у Атини запевао са великим грчким звездама, попут Димитриса Митропаноса, Стефаноса Коркоулиса и Мариоса Токаса, догодило се право чудо – први знак Ремосовог великог талента, али и потврда да је рођен под срећном звездом. Све то било је сасвим довољно да му „Sony BMG Greece” одмах понуди уговор.

Први албум, једноставно назван „Антонис Ремос”, настао 1996. је за неколико месеци  постигао платинасти тираж, а Антонис је постао нови идол грчке музичке сцене.

Његов други албум „Време је да наставимо”, објављен у априлу 1998. године већ потписују најпознатији грчки композитори. Успех није изостао, поново га потврђује платинасти тираж.

Наредних година успех прати сваки његов корак и он израста у једног од најбољих грчких певача. Сваки следећи албум Антониса Ремоса достиже милионске тираже.

Ремос наступа са Сакисом Роувасом у „Диогенис Паласу”, а дупли ливе ЦД са тог концерта постао је његов најпродаванији албум и један од најтиражнијих албума у Грчкој икада.

Следе наступи са најзначајнијим именима грчке музичке сцене. Антонис Ремос наступа уживо уз Јанисом Париосом, Алкистис Протопсалти, Јоргосом Даларасом и Толисом Воскопулосом. На албуму „Као ветар” Антонису су се придружила три велика гласа у три различите песме: легенда грчке музике Маринела, познати грчки певач Јоргос Маргаритис и италијански уметник Масимо ди Каталдо.

Марта 2000. године Антонис Ремос изводи насловну песму за филм „Љубав је слон”. Снимак је постиже златни тираж.

Златна година блиставе музичке каријере Антониса Ремоса свакако је била и 2003, током које је, заједно са још пет уметника, организовао турнеју по Грчкој, која је трајала 45 дана са 45 концерата.

Већ у лето 2004. године оркестар Микиса Теодоракиса представио је музику чувеног композитора писану за позоришне представе и филмове, са Антонисом Ремосом као водећим вокалом. У августу исте године певао је на церемонији затварања Олимпијских игара у Атини.

Да добра музика не познаје границе доказала је и његова светска турнеја из маја 2008. године, када је са Сакисом Рувасом обишао три континента.

У јуну 2011. године, после јавног гласања, осваја награду Мад Видео Мусиц-а у категорији за најбољи текст, за песму „Доста више са позајмицама”, као и награду за најбољег певача.

Са колегиницом Аном Виси постиже велики успех представом „Ена и Канена” (Један или ниједан), с којом атински вечерњи излазак добија сасвим ново значење, док је насловна песма из представе проглашена дуетом године.

Почетком 2014. Антонис као члан жирија учествује у шоу програму The Voice of Greece.

Антониса Ремоса је већ неколико пута имала прилике да слуша и београдска публика а за његове концерте се увек тражи карта више. Воли Београд у ком има много пријатеља, међу којима су и Душан Ивковић, Жељко Обрадовић, Владе Дивац, Жарко Паспаљ и Дејан Бодирога, као и певачица Тијана Дапчевић са којом је и снимио дует песме „Загрљај”.

Посебна сарадња, коју је развио са Жељком Јоксимовићем, довела је и до заједничких наступа,  међу којима је упамћено и чувено извођење „Ђурђевдана” на концерту у Атини. Каже да са српским музичарима дели исту љубав према музици и емоцијама. „Увек сам срећан када чујем неку своју песму у Србији. И у Грчкој има доста српских песама које су отпеване на грчком.”

За врхунски таленат потврђен дугогодишњом успешном каријером, за мостове пријатељства и сарадње које гради музиком, Антонису Ремосу вечерас се додељује Награда „Браћа Карић” за изузетна достигнућа у уметности.

Из говора добитника:

СРБИЈА И ГРЧКА СТУБОВИ СУ СТАБИЛНОСТИ НА БАЛКАНУ
„Велико вам хвала за Награду „Браћа Карић”. За мене је огромна част што се вечерас налазим овде као певач и уметник, али и као Грк, поготово што се вечерас подсећамо свих оних тренутака кроз које је прошао славни и поносни српски народ. Имам готово 50 година и сећам се свих тешких тренутака које сте прошли. Овакви тренуци и овакве манифестације треба да имају циљ да нас подсете на прошлост зато што је потребно да се људи и нације сећају прошлости како се исте грешке не би поновиле у будућности. Хвала вам много за могућност да у свему овоме учествујем. Захваљујем Карић фондацији за Награду и за част која ми је указана. Желим Србији да нађе своју будућност, да живи у миру, зато што Србија и Грчка јесу и увек ће бити стубови стабилности на Балкану. Тај мир је потребан Балкану да увек буде снажан и уједињен. Хвала вам од свег грчког срца!
С вама сам вечерас не само да бих примио Награду већ и да вам отпевам своје две омиљене песме. Једну је написао мој драги пријатељ и колега Жељко Јоксимовић, то је песма коју веома волим и она је уједно омиљена песма моје ћерке, а друга је грчка песма, за коју знам да је сви Срби веома воле и велика ми је част што имам прилику да вам је вечерас отпевам. Хвала вам још једном за све.”

ДР ЗАХИ ХАВАС, најпознатији египтолог на свету

Изучавајући свет испод површине, скривен дубоко у лавиринтима прошлости, др Захи Хавас је од археологије начинио уметност читања и тумачења историје древног Египта. Он је вероватно једини човек на свету који може да понуди одговоре на питања која покрећу машту и инспиришу. Истраживање судбине Рамзеса Трећег, тајне Кеопсове пирамиде, затим  његова трагања за мумијом Нефертити, гробницом чувених љубавника — Клеопатре и Марка Антонија, прати јавност читавог света. Она надахњују и младе археологе пружајући  смисао и значај позиву који су одабрали.

Мистерије прошлости деценијама израњају на површину нашег поимања Египта захваљујући трагању  др Хаваса. За разлику од  свог филмског двојника Индијане Џонса, свему што одређује рад др Хаваса претходе огромно знање, стрпљење, посвећеност, али и снови.

Доктор Захи Хавас, рођен 28 маја 1947 године,  најпознатији египтолог на свету, био је генерални секретар Високог савета за старине Египта и први египатски Министар за антиквитете, директор платоа Гизе, а такође је истраживао археолошка налазишта у делти Нила, Либијској пустињи,  Горњем и Доњем Египту.

Предавањима широм света, бројним књигама и документарним емисијама посвећеним старој египатској цивилизацији др Захи Хавас је стекао посебну репутацију.

„Осећам се као ‘краљ пирамида’, јер сам већи део живота провео откривајући – тајна врата пирамида, гробницу градитеља пирамида – зато су ме назвали ‘краљем пирамида’. Открили смо много, а стварно нас чека откриће још 70 процената тог блага“ – најавио је приликом прошлогодишње посете Србији.

Трагањем за истином испунио је садржаје више од 40 књига и 150 радова  о древном Египту. Међу најпопуларније наслове убрајају се књиге „Тајне из песка”, „Долина златних мумија”, као и светски бестселер „Легенда о Тутанкамону”.

Забринут за очување и заштиту египатског наслеђа, др Хавас је вратио у Египат више од 6.000 украдених и отуђених артефаката и обучио више од 1.000 младих археолога музеологији и техникама ископавања а под његовим надзором отворена су 22 нова музеја широм Египта, укључујући и Велики египатски музеј и Национални музеј египатске цивилизације.

Пројекат Египатска мумија, који користи модерне форензичке технике, укључујући ЦТ скенирање и ДНК анализу дело је доктора Хаваса.

Као препознатљиво лице водећих светских научних прогарама: National Geographic-a, History Channel-a, Discovery Channel-a и BBC-a за документарни филм о древном Египту добио је 2006. престижну награду „Еми”. Председник Египта доделио му је 1998. године награду Прве класе за уметност и науку за рестаурацију Сфинге, а такође је добио и награду Понос Египта. Часопис „Time” изабрао га је за једног од 100 најутицајнијих људи за 2006. годину. Витез је Француске легије части, амбасадор добре воље, академик Руске академије природних наука, а 2008. године одликован је Орденом за заслуге Италије. У априлу 2017. године др Хавас је именован за амбасадора за мир и културну баштину при Уједињеним нацијама.

У ексклузивном интервјуу Дани Карић Стојиљковић др Хавас потврђује: „Мумије су магичне. Њихова магичност довела је Холивуд у Египат. Верујем у драму. Историја без драме је неприхватљива. Због страсти са којом говорим о археологији, моје речи допиру до срца људи широм света.”

Величина дела и научни значај једног од најутицајњих археолога данашњице  препознат је и у Србији. Зато се свим досадашњим наградама др Захи Хавасу, археологу са невероватном харизмом, вечерас придружује  Награда „Браћа Карић” – за изузетна достигнућа у научном и истраживачком раду.

Из говора добитника:

ПРОНАЂИТЕ СВОЈУ СТРАСТ
„Осећам се почаствован вечерас што сам примио Награду Карић фондације. Данас се заиста осећам као део породице Карић. Изванредни људи. Истовремено осећам и да сам Србин Египћанин. Одрастао сам у једном египатском селу. Једини страни град за који сам чуо када сам био дете био је Београд. Знао сам и за Каиро, за Тита и Насера. Слобода и мир биле су речи за које сам чуо. И које сам запамтио. Као што увек говорим – то је уграђено у моју личност. Такође сам почаствован што сам први Арапин и прва особа из Африке која је добила ову велику награду. Данас сам имао интервју који ми је Дана организовала, госпођа која ме интервјуисала питала ме да ли живим у данашњем свету или у времену фараона. А ја сам јој одговорио да живим у времену фараона, и заиста се тако осећам. Дакле не осећам се окружен 21. веком већ као да сам се вратио пет хиљада година уназад. Јер кад год откријем нешто, увек кажем да то што сам открио не припада само Египту већ људима широм света. Фараонска цивилизација припада заправо свима вама. И зато када откривам гробнице градитеља пирамида, то говори свету да су пирамиде изградили Египћани, а не неки робови. Када сам пронашао Долину златних мумија, осетио сам да је свака од тих мумија у мени. Када сам пронашао мумију краљице Хатшепсут или истраживао Тутанкамонову гробницу, сва та открића долазе из мог срца. И пре него што кажем зашто толико волим археологију и живим у доба фараона, желим да вам кажем и то да је Египат безбедан. Желимо да у Египат дођете и да нас посетите, јер је то неколико сати лета удаљено од вас. Можете ли да замислите да у шест сати ујутру будете испред Сфинге. Када сам одвео америчког председника Обаму тамо, он ми је рекао да никада није помислио да ће бити сам са мном испред Сфинге, и да ће отићи у Луксор, Долину краљева, Абу Симбел. То је све магија. А та магија десила се веома давно… Позивам вас да дођете, јер јасно осећам да сам се заљубио у Србију.
Најзад, хоћу да вам кажем и зашто када говорим о фараонима моје речи улазе у срца људи, због чега сам и добио Награду „Браћа Карић”. Када сам имао петнаест година, мој сан је био да постанем адвокат. Отишао сам на правни факултет, купио књиге, почео да студирам, а затим сам рекао: нема шансе, никада нећу бити адвокат, мрзим право… Вратио сам књиге и отишао на факултет археологије да тамо студирам уметност. Нисам био баш добар студент, имао сам лоше оцене, али сам га завршио. Питао сам се шта ћу даље да радим. Почео сам тада да радим за владу, тако сам се нашао у Одељењу за старине. Међутим рекао сам себи како нема шансе да ту останем, желео сам у дипломатију, да постанем амбасадор. У томе нисам успео. Вратио сам се археологији у сузама. Онда су ме натерали да одем на ископавања у пустињу, био сам веома тужан што морам да напустим Каиро. Онда је једног дана један од археолога пронашао неоткривену гробницу и позвао ме да видим. Ушао сам унутра и сео испред статуе која се налазила у центру гробнице. Почео сам да је чистим. То је заиста необјашњив осећај. Рекао сам себи да сам пронашао своју љубав. То је била археологија. И зато када путујем по свету и упознајем младе људе, кажем им само једну ствар – страст. Ако у вама постоји страст за било чим, макар то било и нешто сасвим мало, од тога ћете направити нешто велико. Само пронађите своју страст.”

ВАЦЛАВ ДВОРЖАК, филмски и телевизијски редитељ и политички аналитичар

Чувени чешки аутор, редитељ Вацлав Дворжак, је на сопственом искуству спознао да је пут до истине о Косову и Метохији дуг и мукотрпан. То га није поколебало у настојању да истину до које је дошао радећи филм „Отето Косово” упорно преноси даље. Судбина његовог филма слична је судбини теме о којој говори.
Боравећи на Косову 2004, Дворжак је убрзо схватио да информације из јужне српске покрајине које преносе чешки медији ни близу не одговарају реалности. „Нама је представљена потпуно другачија слика. Увидео сам да је све лаж, да се све изврће и злоупотребљава против Србије. Зато сам пожелео да направим филм који ће омогућити да се види истина.“

„Отето Косово” третира новоорвеловски појам хуманитарно бомбардовање и говори о исходима такве цинично прокламоване „хуманости”. Професионалним документаристичким приступом филм бележи најзначајније догађаје из српске историје 20. века, почев од Балканских ратова, све до Титове одлуке да се на Косово и Метохију не могу вратити протерани Срби, док се њихове куће великодушно уступају албанском сиромашном становништву. Агресија НАТО на Југославију, све што је агресији претходило, и све што је иза ње, као последица, остало – главна су тема филма.

Чешка телевизија је више пута одлагала приказивање пројекта у чијем финансирању је учествовала због наводне „неуравнотежености” и „пристрасности у корист једне стране”. Аутор на ове оптужбе одговара да се „ни у документима о холокаусту не приказују ставови друге стране”. Филм је доступан на интернету, где бележи огромну гледаност.

Вацлав Дворжак је покретач петиције која у чешку јавну сферу уводи тему Косова, са захтевом да Чешка преиспита одлуку о признању независности такозване Републике Косово :

„Варварство које је непојмљиво цивилизованом свету и које је још увек видљиво на албанској страни. Угроженост Срба и других не-Албанаца. Очигледно и недопустиво узурпирање имовине. Окрутна дрскост агресора. Највише се дивим људима који су се, упркос угњетавању, вратили својим кућама, обновили своје животе одолевајући тешкоћама које им је живот наметнуо. Те људе треба на све начине помагати и то не само речима.”

Неуморан у маратонској борби за истину о Косову, Дворжак покреће интернет новине „Косово онлајн”. Супротстављајући се деценијама медијски промовисаним неистинама о страдању Срба у Сребреници припрема филм радног наслова „Сребреница – чињенице и лажи” а премијери се нада 2020. године, на двадесетпетогодишњицу сребреничких дешавања.

Вацлав Дворжак је рођен 1948. године, живи и ради у Прагу. Дипломирао је на Филмској и ТВ школи Академије сценских уметности , а његов дипломски филм „Нелсон 34” о катастрофи рудника мрког угља освојио је више фестивалских награда. Запажени су и његови документарни филмови о Пикасу, Ајнштајну и Каинару.

Из периода рада на Чешкој телевизији издвајају се „Портрет трга”, затим телевизијски филм о Јарославу Хашеку, као и део серијала „Хроника нашег живота”. Предводио је филмску екипу на Еквадорској геолошко-ботаничкој експедицији из које су такође настали запажени радови.

Вацлав Дворжак је председавајући Друштва Пријатеља Срба на Косову, као и Независног медијског удружења. Главни је уредник независног веб дневног листа и медијски саветник члана Европског парламента.
Препознајући искрен редитељски потпис, непоновљиву човечност, као и значај дугогодишње предане борбе за истину, Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” Вацлаву Дворжаку за изузетна достигнућа у области филмске и телевизијске уметности.

Из говора добитника:

ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ УНУТАР СРПСКЕ ДРЖАВЕ
„Хвала Фондацији „Браћа Карић” и лично породици Карић за ову велику награду, коју веома ценим и која ме изненадила. Награду Карић фондације примам у име великог броја чешких грађана којима није свеједно како Срби данас живе на Косову. Знамо да Срби у колевци српске државе данас морају да живе под тешким и трајним притиском криминала, мање-више без подршке светске јавности. Морам да споменем једног изузетног човека који је борбу за српску ствар и српско Косово започео код нас – недавно преминулог професора Рајка Долечека. Као медијски познат стручњак, он је јавно иступао против злочина који су почињени према Србима у Хрватској, Босни и на Косову. Написао је о томе више књига, у којима је разбијао пропагандни клише који се ширио у земљама НАТО-а. Био је стрпљив, истрајан, истинољубив – за нас остале у Чешкој, који мисле исто, постао је учитељ и узор.
Аутор сам петиције којом се позива чешка влада да опозове раније признање такозваног независног Косова. Међу првима су је потписали и бројни посланици Парламента, на пример у Србији веома познат Јарослав Фолдина, или син бившег чешког председника Вацлав Клаус млађи. Петиција је наишла на подршку и код садашњег чешког председника Милоша Земана, који подржава повлачење признања Косова, јавно о томе говори и ради на томе да чешка влада заиста учини такав корак. Подсећам да су оба чешка председника, и Клаус и Земан, протестовали против тога што је чешка влада признала Косово. Ни Клаус ни Земан никада нису именовали амбасадоре на Косову, а амбасадор Косова у Прагу мора да живи код својих протектора у америчкој амбасади.
Као што видите, ситуација у Чешкој, што се тиче Косова, веома је компликована. Али дух и симпатије према српском народу стално постоје. Поново избија на површину наше јавности то да је НАТО на Косову починио неопростиве злочине. У то су убеђени скоро сви наши политичари било да се налазе на левом или десном делу политичког спектра. Уверен сам да ће се Косово и Метохија вратити у оквире српске државе и да ће се косовски Срби вратити на своја огњишта, у своју домовину, на своја родна места. Једном ће правда победити. Посебно ако је будемо подржавали и будемо радили на томе. Још једном захваљујем Карић фондацији у име свих Чеха и Чехиња којима судбина Србије, Косова и Срба није страна и који се труде да помажу Србима. Живела Србија, живело чешко-српско пријатељство!”

МАРИЛИНА ВЕКА, италијанска новинарка и књижевница

„Косово и Метохија су од првог тренутка за мене били борба за истину и правду: то је за мене био мој живот, моја крв, моја нада, мој бес.”

Када је фебруара 2019. године Влади Италије предата петиција са захтевом за преиспитивање признања такозване државе Косово, међу хиљадама других, нашло се и име које крије двадесетогодишњи пожртвовани ангажман на откривању истине о животу Срба на Косову и Метохији после доласка мировних снага КФОРА. Потпис који носи лични печат промишљања искуства једне заједнице особен је дуг части и припада Марилини Веки.

Препознавајући признање Косова као највећу срамоту, искреношћу и професионалним интегритетом – Марилина Века отворено упозорава: „То што део међународне заједнице признаје Косово као државу у ствари је бандитско гнездо где нема баш никаквог закона, нарочито за Србе.”

Разговори са Србима на Косову и Метохији, особито са породицама отетих, које пре свих сматра позваним да говоре ”о такозваној косовској државности донетој НАТО бомбама,” чине садржајно језгро њеног опуса: „Изгубљено Косово”, „Пејзаж душе”, „Затвор под отвореним небом” и „Вучје срце”. Драматични извештаји о историји насилних смрти, исповести о терору и страдању, али и опстанку Срба на Косову и Метохији кроз вапијући глас Марилине Веке стигли су и до успаване Европе.

Прва је јавности открила причу о жртвама осирамашеног уранијума на Косову и Метохији међу италијанским војницима, међу првима је упозоравала и на кријумчарење људских органа киднапованих Срба са Косова. „Више од 2.000 Срба је нестало пред очима тзв. међународне заједнице и никога за то није брига. Зато сам имала неодољиву жељу да кажем свету оно што сам чула од породица несталих.”

У апокалиптички разореном свету у „Глави хидре” говори о људској обезличености равнодушношћу , указујући на танку линију која дели равнодушност од кривице. Црпећи инспирацију из приповедних фрагмената заточеника из Аушвица Жана Америја – Свет који прашта и заборавља ме је осудио, а не они који су починили хорор – Марилина Века бира да не прашта и не дозволи право на заборав. Темељно оспоравање традиције равнодушности, указује се као једина нада за заборављене.

Марија Лина Века (Марилина Века) је новинар и публициста са дипломом римског универзитета Ла Сапиенза и специјализацијом из палеографије у Ватиканском тајном архиву. Од 1993. пажљиви је хроничар реалности војних акција и етничких сукоба. Пратила је Мисију Ибис у Сомалији, а од 1999. бави се „балканским сценаријем”. Њене књиге „Скандал Сомалија – Анатомија једне лажи”, као и „Моро је могао да се спасе” – огледна су радионица новинарског немира савременог друштва.

Марилина Века је примила православље и добила име Вукосава.

Као председник непрофитне организације у сарадњи са пројектом „Арка мира”, подржаним од УНЕСКО-а, помаже различите мировне пројекте истовремено организујући хуманитарну помоћ за српски живаљ у енклавама на Косову и Метохији.

Марилина Века је, супротстављајући се повлашћеним тумачима савремености, имала снаге да на видело изнесе истину о тешким злочинима против Срба на Косову и Метохији, пружила заокружено и уверљиво сведочанство о нашем (не)времену. За истрајност у истинољубивости, слободоумност и бескомпромисну посвећеност у испуњавању стандарда професије, за витешки однос према истини као оставштини за будућност – Карић фондација Марилини Века додељује Награду „Браћа Карић” за изузетна достигнућа у новинарству.

Из говора добитника:

КО СЕ ПЛАШИ ВУКА, НЕКА НЕ УЛАЗИ У ШУМУ
„Заиста ми је задовољство и част што сам данас овде у Србији, у вољеној земљи, у Београду – граду који толико волим, и што примам Награду „Браћа Карић”. Захваљујем Карић фондацији, породици Карић и госпођи Миланки Карић посебно, захваљујем за Награду која ме заиста изненађује и додирује. Поготово што сам се дуги низ година бавила послом новинара са страшћу, поштено и луцидно, не очекујући ни награде, ни признања. Зато и јесам захвална за ову награду. Радила сам онако како се радило у новинарству у прошлости. Можда се данас не ради тако… Отишла сам на лице места да видим шта се тамо догађа и видела сам да је то у потпуности супротно од онога шта се причало. Истина је била лаж, а лаж је била истина. Истина је да је на Косову и Метохији српски народ био предмет геноцида, истребљења културног, менталног, није постојала будућност ни нада, није више било места за Србе на Косову. И нико о томе није причао. Више од две хиљаде несталих, између триста и петсто људи који су остали без органа, а међународна заједница то никада није приметила. Унмик, Уједињене нације, Кфор и бројне хуманитарне организације, бројни новинари – нико ништа није видео.
Мислим да нисам урадила ништа изузетно, већ само оно што прави новинари треба да раде. Моје је било да дођем на Косово и Метохију, да видим шта се тамо дешава и да то испричам. Ако хоћеш да видиш вука, мораш да уђеш у шуму иначе га нећеш видети. А ко се плаши вука нека не улази у шуму. Не знам да ли оно што сам ја урадила заслужује награду, али ви сте ми ту награду доделили и ја сам вам за то захвална. Живела Србија!”

ЖАК ОГАР, пуковник и бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији

Историја француско-српских дипломатских била је обележена блиским савезништвом у Првом и Другом свестком рату све до учешћа Француске у агресији 1999. године на Савезну Републику Југославију. У најтежем тренутку за Србе на Косову и Метохији јуна 1999. године, током повлачења југословенске војске – засјало се име које ће остати упамћено по официрској части и људскости – име пуковника Жака Огара, команданта француских специјалних снага.
„Време измештања наше војске са Косова и Метохије било је време хаоса… У свему томе појавио се пуковник Жак Огар. Теротисти ОВК су на прилазу Косовској Митровици блокирали велику колону Срба са возилима, у којој су биле жене, деца. Били су нападнути са свих страна. Пуковник Огар је дошао и зауставио то крвопролиће, неке људе је пребацио хеликоптером, некима је омогућио да возилима наставе пут, довео их до Косовске Митровице… Ето, зато је он частан човек и прави војник.”
Из „Ратног дневника” генерала Небојше Павковића, командант Треће армије 1999. године.

Одлучност и трезвеност у тренуцима ратног ужаса једнако као и пронивљивост у реаговању заснована на непосредном искуству цивилизацијског потонућа и судара са злом– одлике су изузетних официра. Пуковник Огар је потомак је генерала Жака Огара, официра морнаричке пешадије, борца из Другог светског рата и ратова из Индокине и Алжира, син Емил-Луја Огара, официра Афричке армије, нећак генерала Пјера де Беновила, хероја покрета отпора. Инспирисан очевим беседама о традицији француско-српског пријатељства, српским официрима је током преговора о уласку француских трупа на Косово и Метохију посведочио да не долази као непријатељ, већ као војник који обавља своју дужност :
„Брзо сам постао свестан да је мој главни посао постао да чувам људске животе. Кад они који себе сматрају војницима, нападају беспомоћну монахињу, као што је то радио ОВК, шта вам преостаје друго него да је заштитите и сукобите се с нападачима? То смо и радили, од почетка. Отимали су имовину, празнили читаве градове за једну ноћ, као у Вучитрну. Убијали су, на велико и мало. Надам се да ће ускоро њихове вође одговарати пред правдом. То што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ представља искривљивање историје, кршење међународног права и враћање цивилизације уназад.”
Дубоко поражен осећајем да је био на погрешној страни 1999, пуковник Огар већ следеће године напушта војску Француске. Данас води два предузећа, која се баве консалтингом и безбедношћу.

„Европа је умрла у Приштини”, аутентично и лично косовскометохијско сећање и спознаја пуковника Огара веома је читано штиво у Француској. Горки талог искуства рата почиње реченицом Франсоа Митерана која је упућена Бернару Анри-Левију још јануара 1993. године: „Док год ја будем жив, никада, слушајте ме добро, никада Француска неће ратовати против Србије”.

Тумачећи историјско-културну димензију француско-српског пријатељства Жак Огар нема дилеме: „Србија би требало да буде пример Француској. Сачували сте нацију, културу, традицију, природу, религију. Ми смо заражени мондијализмом. Србија данас подсећа на земљу Астерикса и Обеликса. Ви сте сада несаломиви Гали Европе!”
Жак Огар учи српски језик, често долази у Србију и ужива у пријатељском гостопримству.

Помоћ српским манастирима у опасности и пожртвовање у заштити православног становништва донели су му највише одликовање Српске православне цркве – орден Светог Саве. За изразиту храброст и херојство председник Француске одликовао је пуковника Жака Огара орденом Легије части, а председник Републике Србије медаљом „Милош Обилић”. Вечерас се овом разборитом и далековидом јунаку скромно одужујемо доделом Награде „Браћа Карић” за доброчинство – унапређење и јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима.

Из говора добитника:

УЧИЛИ СУ МЕ ОДМАЛЕНА ДА ВОЛИМ СРБИЈУ
„Драги српски пријатељи, веома сам дирнут и ганут вечерас због почасти која ми је учињена. Захвалан сам породици Карић и Карић фондацији за срдачан дочек који ми је указан. Веома ми је драго што долазим поново у Србију, коју сматрам за своју другу домовину. Вечерас бих волео свима вама да пренесем братски поздрав из праве Француске, која је сестра Србије, као што је то рекао краљ Петар Први. То пријатељство потиче од давнина. Да ли треба подсетити на Јелену Анжујску из средњег века, која је била светица и супруга краља Уроша, да ли треба подсетити на звона Нотрдама, која су звонила када се догодио Бој на Косову 1389. године. Зближио нас је и Први светски рат, како да се не подсетимо братства по оружју 1914-1918. године? Морам да споменем и свог великог претка који је био пуковник, свог деду генерала Емила Огара и мог оца Жака Огара, који су ме док сам био сасвим мали научили да заволим Србију. Као што је рекао француски академик Жан Дитур, говорећи о врлини на примеру Срба – Срби су наши пријатељи и наша браћа по оружју. И не могу да поменем Србију а да не подсетим на њену покрајину Косово и Метохију, која је њено срце, историјско, културно и духовно, њен идентитет. Када гледам своју државу Француску како је изневерила Србију на тај начин што се 1999. године придружила НАТО-у и извршила агресију на ову земљу, морам да изразим свој стид и кажем да ја нисам никакав херој ни јунак. Ја сам на Косову и Метохији био 1999. године и обављао своју хришћанску и војничку дужност, спровео сам, и то скромно, тај вечни закон солидарности међу људима. Живела Србија! Живело српско Косово и Метохија! Ја сам уверен да ће та покрајина пре или касније бити и остати део патрије, своје домовине Србије. Захваљујем породици Карић која ми је указала велику част.”

ЖЕЛИМИР ЖЕЉКО ОБРАДОВИЋ, један од најуспешнијих српских и светских играча и тренера

Најбољи европски тренер свих времена, освајач девет европских купова са пет клубова, кошарку је почео да игра у чачанском «Борцу». Историја европске кошарке последњих деценија у доброј мери исписана је једним упечатљивим рукописом –  Желимира Жељка Обрадовића.

„Да заволим кошарку на мене је највише утицала 1973. година. Тада је било Европско првенство у Барселони, где је Чачанин Драган Кићановић играо изванредно за репрезентацију. То ме је определило да практично почнем да размишљам о кошарци и да јој се посветим”.

Из Борца 1984. године прелази у редове Партизана, где седам година гради играчку каријеру.  За националну селекцију, y 28. години на Олимпијским играма y Сеулу 1988. осваја сребрну медаљу. Са репрезентацијом је освојио и златну медаљу на Светском првенству у кошарци 1990. y Аргентини.

На позив Драгана Кићановића и Моке Славнића, у 31 години, преузима тренерску позицију у Партизану. До краја прве сезоне, освојио је прву од девет европских титула. Тада и почиње крупним словима да се исписује каријера легендарног тренера Жељка Обрадовића. Често истиче да је за свој тренерски пут  захвалан Драгану Кићановићу, професору Аци Николићу и Душану Ивковићу.

Управо као помоћник селектора Душана Ивковића донео је Југославији европско злато 1995. године. Самостално је водио репрезентацију до олимпијског сребра 1996. у Атланти, светског злата 1998, европског злата 1997, и европске бронзе 1999. године.

Као тренер Партизана освојио је Куп шампиона 1992. године. Успех је поновио са Хувентудом 1994. и Реалом годину дана касније. Са Панатинаикосом је забележио успех без преседана у историји европске кошарке – пет титула у Евролиги  од 2000 до 2011. Са атинским клубом освојио је 11 титула у грчком првенству и седам у Купу.

У сезони 2006/07. године Обрадовић је предводио Панатинаикос до троструке круне и добио награду „Александар Гомељски” која се додељује најбољем европском тренеру. Награду је поново освојио и 2011. Лета 2013. преузео је турски Фенербахче, који се под његовим патронатом пет година заредом пласирао на финални турнир Евролиге.

Каже да је увек најтеже остати на врху и одбранити освојено, јер најбољи имају много мање простора за напредак, за разлику од оних који би да заузму њихову позицију. На тој најтежој позицији, на самом трону европске кошарке, опастаје већ деценијама. Истиче  да ‘клуб мора да буде здрав изнутра’ како би бележио добре резултате.

Своју животну филозофију заснива на савету свог оца – поштуј друге, ако желиш да те поштују.

Човек вредан поштовања никада није заборавио своје корене. Заједно са школским другом, Жељко Обрадовић је обновио терен поред ОШ „Ратко Митровић” у Чачку на којем је начинио прве кораке у кошарци, уверен да је игра нешто што ниједном детету не треба да буде ускраћено.

Најтрофејнији српски кошаркашки тренер, Жељко Обрадовић, подржао је кампању „Лавовски за орлове”, са циљем очувања орла крсташа, националног симбола. Међу многобројним наградама које је добио за свој рад издвајају се Награда за животно дело Спортског савеза Србије као и титула почасног грађанина Атине.

Иако каже да тренерски хлеб има девет кора, још увек му је сваки тренинг радост, утакмица посебно, ту црпи снагу.

„Оног тренутка кад не будем имао то задовољство, вероватно нећу више да се бавим тренерским послом. Верујем да сваки тренинг, свака утакмица и сваки дан у животу дају човеку прилику да буде бољи.”

Најбољем тренеру у историји европске кошарке Карић фондација додељује Награду „Браћа Карић” за изузетна достигнућа у спорту.

Из говора добитника:

ТИМСКИ РАД ЈЕ ОСНОВА СВЕГА
Награда „Браћа Карић” Жељку Обрадовићу уручена је у Конзулату Републике Србије у Истанбулу.

„Желим да захвалим породици Карић за ову значајну награду и за разумевање да ми Награда буде уручена у нашем конзулату, који је заиста наша кућа. Заиста ми је жао што нисам могао да дођем у Београд и присуствујем тој феноменалној церемонији доделе, јер су ме спречиле велике обавезе. Када неко добије награду и када је добије за нешто у чему је успешан, онда се обично запита због чега је доспео у ситуацију да постане успешан. Ја сам кошаркашки тренер, цео свој живот покушавао сам да с људима с којима радим успоставим такав контакт да сви схватимо важност тимског рада. Зато мислим да су све награде које сам добио производ тимског рада свих људи с којима сам сарађивао, почевши од оних у клубу, од управе клуба, од људи из канцеларије, до мојих економа, доктора, физиотерапеута, масера, до помоћних тренера и кондиционих тренера, те до људи који су најважнији за успехе које сам постигао као тренер, а то су моји играчи. Без њих никада ништа не бих урадио. Наравно да постоји и друга страна медаље, а то је да треба имати иза себе неке људе који те подржавају и воле, који у тешким тренуцима остају уз тебе. То је пре свега моја породица, којој и овом приликом захваљујем, и свим мојим пријатељима, за које знам да су и у најтежим тренуцима били уз мене.
У овом нашем животу, који је састављен од успона и падова, увек су нам потребни они људи који нам највише верују у тренуцима када не иде баш све онако како бисмо желели. Хвала још једном, ганули сте ме, заиста дивно признање. Знам да ће ово што говорим бити емитовано у живом програму, желим да поздравим све људе у Србији и да им кажем како ми који живимо у иностранству, који смо прави гастарбајтери, једва чекамо да дођемо у нашу Србију. Надам се да ћемо се ускоро видети и у Београду. Још једном хвала велико за Награду „Браћа Карић”.”