Добитници Награде „Браћа Карић” у 2013. години

Академик СЕРГИЈ ПАНТЕЛЕЈМОНОВИЧ СИТКО

ОСНИВАЧ МЕДИЦИНЕ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА

У нашем народу постоји изрека која каже да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну. Здравље је наше највеће богатство. Оно одређује квалитет живота сваког човека.
Да ли је на почетку 21. века могуће лечење без уобичајене терапије лековима? Каква све лековита дејства имају микроталаси? Шта подразумева дијагностика АМСАТ, која се одавно користи за контролу здравља космонаута? То су само нека од питања којима се бави квантна медицина. Академик Сергиј Пантелејмонович Ситко један је од њених оснивача и утемељивача.
Као врсни физичар лако је проникао у тајне молекуларне, атомске и нуклеарне организације свега што постоји, али је, заједно са водећим научницима седамдесетих година прошлог века, генијално наслутио четврти степен квантне лествице – степен живота. С тим сазнањем утемељује нови правац у науци – физику живога, која постаје основ квантне медицине. Током четрдесет последњих година тим изврсних физичара, лекара, биофизичара, биохемичара, које предводи професор Ситко – поставља, развија и научно утемељује метод квантне медицине – микроталaсну резонантну терапију.
Својим радом професор настоји да објасни Живот као јединствени феномен, да допре до оног што суштински разликује живо од неживог, живо од живог; човека од птице, али и човека од човека!
Досадашња сазнања модерне науке дала су одговор на питање КАКО. Професор Ситко трага за одговором на питање ЗАШТО, покушавајући да проникне у тај божански програм који синхронизује хиљаду милијaрди ћелија у јединствен систем који се назива људско биће. Зато и свој метод назива божанска медицина.
Заслужни научни радник Украјине постао је 1992. године. Орден Витеза од Белгије додељен му је 1990, као знак признања великом научном доприносу на пољу физике и медицине.
Академик Ситко члан је Украјинске технолошке академије, води Одељење за нове медицинске технологије. Председник је Свеукрајинске асоцијације физичара чији рад је посвећен медицини. Председава и Међународном хуманитарном фонду „Сергиј Ситко”. Оснивач је и главни уредник научног часописа „Физика живога”, који од 2010. године излази под окриљем Кијевског националног универзитета „Шевченко”.
Почасни је члан Комитета за људска права при Уједињеним нацијама.
Рођен 1. априла 1936. у Кијеву, академик Ситко се рано посветио научном раду. Дипломирао је физику, одбранио докторате из области нуклеарне физике и математике на Кијевском универзитету „Шевченко”, на коме до 1986. ради као професор нуклеарне физике. Тада преузима Научноистраживачки центар за квантну медицину – Видхук, који ће прерасти у водећу институцију у тој области.
За успехе у квантној медицини наш лауреат је два пута именован за Нобелову награду.
Очекује и трећу номинацију, али за 300 година, јер, како каже – свет ће тек тада прихватити и разумети његово учење.
У Бриселу је 1989. године квантна медицина проглашена за медицину трећег миленијума.

Из говора добитника:

„Даме и господо, веома сам поносан што сам од свих у Украјини ја први добио ову изузетно значајну Награду Карић фондације. Такође сам веома захвалан целом српском народу за то што су зрна нове медицине, она зрна која су расута по читавом свету, нашла најплодније тло управо овде у Србији. Када је откривен нови степен у квантној физици, а то је управо физика живога, наука о живом је први пут постала фундаментална наука, а она је то и данас. Захваљујући великој интуицији српског народа и његовој интелигенцији, та нова наука је врло брзо прихваћена, чак и на државном нивоу. У Србији данас постоји и школа квантне медицине, у којој се практично непрекидно лекари обучавају новој медицини чија је ефикасност неупоредива са досадашњом медицином. Изражавам велику захвалност украјинском народу, српском народу и Фондацији „Браћа Карић” за велико поверење које ми је указано. Нека и даље цвета пријатељство Украјине и Србије.”

ЗЕФИРИНО ГРАСИ

ПРОФЕСИОНАЛНОСТ И ТРАЈАЊЕ

Верујући у судбинску задатост, помислићемо да није случајно добитник Награде „Браћа Карић” за новинарство рођен 25. јануара 1954. године – на 50. рођендан „Политике”. Само 22 године касније он ће се, после завршеног Факултета политичких наука у Београду, и запослити у „Политици”. Од тада до данас Зефирино Граси обављао је све новинарске и уредничке послове, од рада у дневном листу „Политика”, преко репортерских писања у „Илустрованој политици”, па све док 1985. године није постао заменик Владимира Булатовића Виба, тадашњег уредника „Политикиног забавника”. Главни и одговорни уредник „Забавника” постао је крајем 1989. године. То је и данас, а од 2011. године обавља дужности генералног директора „Политике а.д.”
Тако су се име наше најстарије новинске куће и име нашег лауреата испреплетали заједничком биографијом коју одређују професионалност и трајање.
Међу свим одговорним пословима и дужностима током те заједничке биографије за ширу јавност је свакако најзначајнији траг који у новинарској професији Зефирино Граси оставља као главни и одговорни уредник „Политикиног забавника”, листа који је током више од 70 година постојања истим интензитетом занимао и децу и одрасле.
У краткој биографији „Политикиног забавника” забележено је да се у „Политици” објављеној за новогодишње празнике 31. децембра 1938. године на седмој страни појавио следећи конкурс:„Позивамо вас да нађете име за нови Политикин забавни лист с романима, причама и стриповима”. Да народ то не би сматрао за још један од многих огласа, следило је и обећање да ће се „за тај труд разделити добитницима конкурса двадесет хиљада динара у новцу и петнаест хиљада динара у једногодишњим претплатама за нови лист”.
Сразмерно угледу који је тада имала „Политика”, на конкурс је стигло 34.998 купона. Било је свакојаких предлога, али је победио онај да се нови лист зове „Политикин забавник”. Готово једна петина, тачније 18 одсто учесника конкурса, било је једногласно.
Читаоци су те 1939. године одушевљено прихватили „Забавник”. За кратко време нови лист постао је миљеник читалаца. Слободно се може рећи да је то остао до данас.
На прослави 70. рођендана „Забавника” Зефирино Граси је рекао да је то лист који је од оснивања учио децу да читају и пишу, али и да буду знатижељна, отварајући им просторе за нека нова и другачија сазнања.
Како је и сам једном био дечак, сећа се да је први херој у његовом детињству био принц Валијант, стрипски јунак Алана Фостера, зато што је био праведан, поштен, радан, храбар, волео је своју земљу, није одустајао лако, имао је лепо изграђено осећање према породици, био је племенит, пре свега – био је витез.
Све то заједно као опис и одредницу данас витешки деле Зефирино Граси и „Политикин забавник”.

Из говора добитника:

„Ову сам награду пре свега доживео као награду „Политикином забавнику”, као награду свим запосленима у „Забавнику”, као награду свим „Забавниковим” сарадницима, којих има неколико стотина. Ја сам само ту први мећу једнакима, увек сам то био и вероватно ће тако бити и даље, док будем ту. Награда „Браћа Карић” као да је пошла у сусрет неким великим догађајима који нас очекују, што можда има и некакав судбински значај, не знам, то ћемо видети. Дакле, „Забавник“ ће ускоро напунити седамдесет пет година. Наша кућа матица „Политика” напуниће ускоро сто десет година, још један лист из наше куће „Илустрована политика” напуниће педесет пет година, а ја ћу ускоро напунити шездесет. Ова ће награда сигурно остати најзначајнија у мом животу због три ствари. Прво, то ми је прва професионална награда, па још овако значајна, друго, нашао сам се у таквом друштву добитника Награде „Браћа Карић” не само ове године него и свих претходних какво би свако могао да пожели. Треће је посебно важно, а то је моје поуздано сазнање да оснивачи ове награде и оснивачи ове фондације у свом дому имају све „Забавнике”, од првог до последњег броја. Хвала вам још једном.”

Винарија „ЗВОНКО БОГДАН”

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА

Кажу да о вину треба говорити тихо, најбоље уз пуну чашу. После ћемо бити мудри као вино које смо пили. Кад небо не би волело вино, зар би грожђе грејала сунчева топлота – стара је мудрост. Судећи по њој, небо над суботичко-хоргошком пешчаром воли вино, јер га сунчева топлота греје више од 2000 година. Део те лепе традиције наставља Винарија „Звонко Богдан”, гајећи мудрост вина у својим подрумима. Та модерна винарија смештена је у традиционалном винском крају, на источној обали језера Палић, на крајњем северу Војводине. Специфичан терен, умереноконтинентална клима и квалитетне сорте винове лозе – вековима дају вина хармоничног укуса, веома интензивног мириса и меканих танина.
Винарија „Звонко Богдан” окружена је са 17 хектара винограда, додатних девет хектара налази се на обали суседног језера Лудаш. Ове године је виновом лозом засађено још 17, а у пролеће ће, са 13 нових хектара, заокружити винограде на површину од 56 хектара. Кажу да је то природна граница у оквиру које се може својски бринути о грожђу и вину.
Иза етикете Винарије „Звонко Богдан” у унутрашњост флаше стале су најквалитетније сорте Sauvignon blanc, Pinot blanc, Merlot, Lemberger и Kabernet franc.
А сва та вина, у којима је истина, награђивана су већ годинама највећим признањима на престижним европским и светским сајмовима и изложбама.
Pinot blanc, кристално чисте, златножуте боје, са дискретним букеом обогаћеним аромама јабуке и крушке и благим нијансама ливадског цвећа, у Сан Франциску понео је ове године сребрну медаљу, у Јапану и Бриселу такође, а прошле године и у Бечу.
Cuvée – „Живот тече” из Брисела се вратио овенчан златом, Cuvée No.1 из Сан Франциска је донео златну медаљу, из Беча такође, а из Брисела сребро.
Тим победама придружују се Rose и Sauvignon blanc.
У квалитет тих вина многи су се уверили и на чувеним дегустацијама у самој винарији, али и на салашу Звонка Богдана… Јер име барда тамбурашке песме с разлогом се нашло у овој причи.
Гајење винове лозе највећа је уметност у пољопривреди. Некада су вина са наших простора била чест зачин царских трпеза Русије и Аустроугарске. О извозу војвођанских вина широм света сведочи и заглавље отпратног листа чувеног произвођача вина и краљевског дворског лиферанта Петра Костића. Документ потиче из 1934. године, а предмет је извоз вина у Њујорк. Прешавши тај пут, од Карловаца до Њујорка, нека наша вина нашла су се и на винској карти „Титаника”. После година стагнације, наша вина поново су у успону – хваљена, награђивана и препозната. За све успехе на том тешком, изазовном, али и креативном путу – Награда „Браћа Карић” за економију и привреду додељена је Винарији „Звонко Богдан” – за вина са карактером, традицијом и умећем.

Из говора добитника:

Златко Живанић
„Ја једино могу у име Винарије „Звонко Богдан” да захвалим за ову вредну награду. Винарија „Звонко Богдан” млада је винарија, али смо исто тако за многе ствари пионири на српском винском тржишту. Ове године смо широм света добили десетак, можда чак двадесетак златних и сребрних медаља – Копенхаген, Брисел, Токио, Лондон, Беч, Сан Франциско… Награда „Браћа Карић” прва је награда у овој години коју добијамо за рад комплетне винарије, не само за квалитет наших вина већ и за целокупно пословање. То нам причињава велику част, а посебно нам је драго што знамо да неко и у Србији цени наш труд и рад. Хвала вам много.”

АЛЕКСАНДАР ПОРФИРЈЕВИЧ ТОРШИН

ДА САЧУВАМО ОГАЊ ВЕРЕ

„Као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва” – записано је у „Посланици светог Апостола Јакова”. У овом библијском учењу лежи највећа мудрост. Хајде да заједничким напорима, не водећи празне разговоре о политици, помогнемо очувању хришћанских светиња на Косову и Метохији, да не дозволимо да угасне огањ Вере, да удахнемо наду оним људима који се у очају обраћају за помоћ братској Русији.” – речи су Нине и Александра Торшина, оснивача „Међународне фондације Свети Сава Освећени” за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији.
Основна мисија те непрофитне фондације је у пружању експертске, финансијске и организационе помоћи на обнови и очувању храмова, манастира и споменика хришћанске културе на Косову и Метохији.
Да се хришћански манастири и цркве на Косову и Метохији, у којима је од давнина куцало срце Православља, не би претворили у беживотне музеје – без свештенства, верника, без људи православне вере.
Препознајући универзални језик доброчинства, Карић фондација додељује Александру Порфиревичу Торшину Награду „Браћа Карић” за доброчинство и хуманост.
Наш лауреат је први заменик председника Савета Федерације Федералне Скупштине Руске Федерације.
Рођен је 27. новембра 1953. године у селу Митога, Устј-Бољшерестске области, Камчатског региона у Русији. Завршио је Свесавезни правни факултет, смер „Правне науке”. Заслужни је правник Руске Федерације, заслужни правник Републике Мари Ел, редовни државни саветник Руске Федерације 1. класе.
Од августа 2004. године члан је странке „Јединствена Русија”.
За свој рад награђен је државним наградама Руске Федерације, захвалностима председника Руске Федерације, Владе Руске Федерације, председника Савета Федерације.
Ожењен је и има две ћерке и унуку.
Иницијатива за оснивање фондације појавила се код Александра Порфиревича Торшина за време посете Србији, када је присуствовао церемонији устоличења Његове светости патријарха српског Иринеја, која је одржана 3. октобра 2011. године у Храму Светих апостола у Пећкој патријаршији.
Фондација је добила име у част Светог Саве Освећеног, који је био велики подвижник из првих векова хришћанства и кога веома поштују како православци тако и католици. У монаштву име Светог Саве носили су духовни подвижник Русије преподобни Сава Сторожевски и светитељ Српске православне цркве Свети Сава Српски. Самим тим назив Фондације симболизује јединство између верника Србије и Русије.
А доброчинство њених оснивача, то што нису остали равнодушни пред судбином Срба на Косову, сведочанство је оне вечне ватре препознавања, којом се и данас греју руска и српска срца.

Из говора добитника:

„Ваше високо преосвештенство, патријарше целе Србије, ваша екселенцијо, амбасадоре Руске Федерације у Србији, даме и господо, драги пријатељи, дозволите ми да најпре захвалим Карић фондацији и читавој породици Карић за велики допринос у учвршћивању веза између Русије и Србије. Такође, желим да захвалим великом неимару Драгомиру Карићу, који је саградио велики број дивних објеката широм Русије. Посебна ми је част што сам добитник Награде „Браћа Карић”, јер то је моја прва међународна награда која се додељује за хуманитарни рад. Такође желим да захвалим за подршку својој супрузи Нини Торшин, која не само да одлично говори српски већ ми и много помаже у раду Фонда. Овај Фонд основан је уз благослов патријарха Русије и патријарха Србије. Дозволите ми да кажем да ће браћа Торшини и читава породица Торшин учинити све да односи Србије и Русије буду још бољи. Хвала велико у славу руско-српског пријатељства.”

Рабин ИСАК АСИЕЛ

ДИЈАЛОГОМ ДО РАЗУМЕВАЊА И ПРЕПОЗНАВАЊА

Добитник Награде „Браћа Карић” за хуманитарни рад, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима духовни је предводник једне мањинске верске заједнице у Србији. Рабин Исак Асиел пронашао је свој пут када је у младости, на једном ретком и старом снимку чуо Шалома Каца који је певао молитву за побијене у Холокаусту. Тај дубоки духовни и душевни вапај открио му је сву дубину страдања и Божјег присуства у овом свету. Зато данас каже:„Сав стварни живот је истински сусрет међу бићима. Једино човек везан за бића спреман је за сусрет са Богом.”
А како говори, тако и чини.
Веома је активан у међуверском дијалогу. Покренуо је многе пројекте чији је циљ био међусобно упознавање различитих религија, учесник је скупова посвећених бољем разумевању вере и верских заједница и њиховог доприноса развоју друштва, који су одржани у земљи и иностранству. Неки од пројеката које је покренуо баве се питањима од ширег друштвеног значаја, као што су насиље у породици, образовање, медицина и вера…
Рабин Исак Асиел рођен је 1964. године у Дрнишу. Дипломирао је етнологију – антропологију на Филозофском факултету у Београду, где је тренутно и на докторским студијама. Рабинске студије завршио је у Израелу. Две године провео је у школи „Мидрешет Јерушалајим – Неве Шехтер” у Јерусалиму и пет година у рабинској академији „Јешиват Ар Ецијон” у Алон Швуту, недалеко од Јерусалима.
Од априла 1995. рабин је Савеза јеврејских општина Србије. Од 1996. до 2008. године био је рабин Македоније.
Основно поље рабинског деловања му је образовни рад у јеврејској и широј заједници. Одржао је бројна предавања и курсеве у разним институцијама и градовима широм Србије – јеврејским општинама, школама, факултетима, музејима, верским заједницама.
Покренуо је две библиотеке које се баве публиковањем књига из јудаизма и преводима јеврејских молитава, те часопис за јеврејско верско наслеђе „Мораша“.
Већ седам године уређује рубрику о јудаизму за Верски календар РТС.
Активни је члан Конференције европских рабина (ЦЕР), чија је регионална конференција одржана у Београду у априлу 2013. године.
У Београду се упознао и са Рејчел Ханин, својом супругом, која је из Филаделфије дошла да волонтира у београдској јеврејској општини. Имају две ћерке Хану и Орли.
За свој рад наш лауреат добио је два признања Светске ционистичке организације 2001. и 2006. године у Јерусалиму, којима се придружује и Награда „Браћа Карић”.

Из говора добитника:

„Ваша светости, ваше екселенције, даме и господо, веома сам почаствован што сам изабран за добитника Награде фондације Карић за јачање мира, пријатељства и сарадње међу народима. Сматрам да награде обично долазе као круна нечијег рада и настојања. Ова награда дошла је у првој половини мог радног пута и не могу да се отмем утиску да је жири који је одлучивао о додели награде у мом случају поступио педагошки. То ме подстиче и обавезује да наставим даље и да цитирам Талмуд:„Дан је кратак, посла је много, а радник је помало лењ.” Од срца вам хвала што сте ме охрабрили, умећу то да ценим. Драга породицо Карић, нека буде благост господа Бога над вама и нека вам буде учвршћено дело руку ваших. Велика је врлина и заслуга бити узор и инспирисати друге људе у чињењу добрих дела. У Библији пише:„И који многе приведоше праведности сијаће као звезде, увек и довек.” Нека је хвала Богу, довека је милост његова. Амен.”

ЂОРЂЕ МИХАИЛОВИЋ

СКУПО ПЛАЋЕНА СЛОБОДА

Традицију једног народа могуће је чувати на много различитих начина. Занимање нашег вечерашњег лауреата свакако је најнеобичније у очувању српства и српске традиције.Ђорђе Михаиловић је чувар српског војничког гробља на Зејтинлику крај Солуна.
Са тог места српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби војводе Живојина Мишића:„Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину” – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским јунацима француски маршал Франше д Епере је у извештају својој влади о пробоју Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.” Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом рекао је:„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.”
Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве биле огромне.
Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу.
Српске кости посејане су по леденим гудурама Албаније, Драчу, утиснуте у камен грчких острва Крф и Видо, прекривене плаветнилом Јонског мора у Плавој гробници.
Све српске војнике, њих око осам хиљада, али и француске, италијанске, енглеске и руске, погинуле у борбама за пробој Солунског фронта у Првом светском рату – чува Српско војничко гробље на Зејтинлику. Чува их Ђорђе Михаиловић, изданак треће генерације Михаиловића са истим позивом. Свој позив схвата као завет, али и као предање о коме приповеда свима који дођу на Зејтинлик.
Његов деда Саво био је солунски добровољац, као чувар Српског војничког гробља прикупљао је кости сабораца од Горничева до Битоља, са Кајмакчалана, Ветерника, Доброг поља, Кожара и Козјака. Вадио их из плитких гробова са усамљених кота. Отац Ђуро наставио је ту мисију и чувао Зејтинлик до 1961. године. Свом сину Ђорђу оставио је аманет:„Ти ме наследи. То је част. А част, сине, нема цену.”
Постројене у колону ређају се камене птице белих крстова. На преданој стражи над њима бдије Ђорђе Михаиловић. Свака је хумка уређена, трава зачешљана, понегде венац цвећа пристигао из Србије, пар јабука и која шљива ранка и прича окађена тамјаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу за који је током историје погибија најчешће била питање живота, а смрт – одраз вере у живот. Управо ту истину већ генерацијама са тог страшног и величанственог места будућности предаје на даље чување Ђорђе Михаиловић.
Чувар Српског војничког гробља сада има 85 година и даље часно и одговорно, као што су га преци заветовали – умрле јунаке жив не напушта.
За скоро читав век бриге о Српском војничком гробљу у Солуну нико од Михаиловића, па ни Ђорђе, никада није добио никакво званично признање из матице Србије.
Карић фондација му додељује Награду „Браћа Карић” за ту истрајност, бригу и преданост, за очување традиције и историјског наслеђа српског народа.