Добитници Награде „Браћа Карић” у 2014. години

Седамнаесту годину за редом, Карић Фондација, која се више од 30 година бави хуманитарним радом, и ове године је доделила признања најеминентнијим личностима из света културе, уметности, економије, привреде, књижевности и издаваштва, хуманитарних активности, јачање мира и сарадње међу народима. Свечана церемонија доделе награда „Браћа Карић”, које су лауреатима уручили чланови породице Драгомир Ј. Карић и Гордана Карић, одржана је и ове године на Великој сцени Народног позоришта.

Миланка Карић, оснивач и почасни председник „Карић Фондације”
„Драги наши пријатељи, вечерас смо се окупили под сводовима нашег националног театра да по 17. пут похвалимо и наградимо најбоље међу најбољима. Ове године обележавамо 100 година од почетка Првог светског рата , Великог рата, у коме су Србија и српски народ прошли голготу. Претрпели тешке губитке. Територијално и демографски били угрожени, али сачували своју државу и доживели велику славу! Дубоко се клањамо сенима наших храбрих и славних предака! Признање и похвала туђег постигнућа нашу награду чине посебном и узвишеном, а њен значај и потреба да постоји, сваке године бивају све већи и већи. Као и претходних година и вечерас, моје мисли су усмерене као мом Богољубу, који нас, нажалост и овога пута, поздравља из далека. Поздравимо и ми њега! Одувек је сматрао да „онолико колико је јака породица – толико је јака и држава”. Поносан је на велику породицу наших лауреата која је битно оснажила Србију. Неизмерно сам срећна што смо, пре три године, са радошћу и поверењем, руковођење „Карић Фондацијом” и организацију награде, поверили нашој најмлађој ћерки Даници. Наша Дана ту лепу али одговорну функцију обавља с љубављу, савесно, одговорно и посвећено.”

БК група била је пионир развоја приватног предузетништва у бившем Совјетском савезу оснивањем прве приватне мешовите југословенско-совјетске компаније пре више од три деценије. Били смо сведоци промена које је учинио велики државник Владимир Владимирович Путин у развоју демократије, слободе, тржишне економије, економског и привредног развоја и политике мира и стабилности. Управо због тога, са поносом и великом захвалношћу „Карић фондација” ове године доделила је награду за хуманост, јачање демократије, мира, сарадње и пријатељства међу народима, председнику Руске Федерације, великом државнику и великом пријатељу Србије, Владимиру Владимировичу Путину.
Александар Васиљевич Чепурин, амбасадор Руске Федерације у Србији
„Поштована породице Карић, уважени лауреати, браћо и пријатељи, дозволите да у име и у складу са налогом председника Руске Федерације, Владимира Владимировича Путина, примим високу награду! Дозволите да пренесем захвалност руководству „Карић Фондације” у вези додељивања Владимиру Владимировичу Путину ове награде за хуманитарну делатност, јачање сарадње, мира и пријатељства медју народима. То је висока част, и висока част за мене лично, да примим ову награду. Признање заслуга председника Руске Федерације јесте висока оцена његовог доприноса, стварању модерног, мало праведенијег света, јачању руско српског пријатељства, и то је можда исправно, јер нас, Русе и Србе, ништа не раздваја. Ова награда је у неком смислу и признање курса руског руководства у изградњи односа у свету, на основу равноправности и узајамног поштовања, без линија раздвајања, санкција и претњи, без оних који финансирају револуције споља. У најскорије време, председник Руске Федерације доћи ће у посету Србији. Председник ће учествовати и на војној паради и тамо ћете имати могућност да се упознате са њим. Колико ја знам, то ће бити прва парада у Београду у последњих 30 година, што ће на неки начин омогућити Србима, да поново осете достојанство и усхићење. Награда која је додељена од стране „Карић Фондације“, као никада стигла је у право време. Ја то доживљавам као изражај осећаја симпатије српског народа према Русији и руском народу. Добри односи Србије и Русије јесу предност и капитал наших народа, да то претворимо у добру привредну сарадњу, и стварање праведне и мирољубиве Европе од Атлантика до Пацифика, где ће народи живети у сарадњи и пријатељству. Желим нове и велике успехе Дивној Kарић Фондацији!”

Потпредседник Владе Азербејџана, који је на тој позицији већ више од две деценије, истакнути азербејџански писац чији су романи, приповетке, позоришни комади и приче преведени на многе светске језике, по чијим сценаријима су снимани и играни филмови, чији су позоришни комади извођени на сценама многих позоришта у Азербејџану и иностранству, господин Ељчин Иљас Ефендијев, велики пријатељ Србије, добитник је овогодишње награде Браћа Карић за књижевност и јачање пријатељских и братских веза између Србије и Азербејџана.
Ељчин Иљјас Ефендијев, писац и потпредседник Владе Азербејџана
„Поштована породице Карић, поносим се што данас наступам пред вама као добитник ове престижне награде. Постоје хиљаде километара између Србије и Азербејџана и ако је један од азербејџанских писаца удостојен награде у Србији, онда та чињеница брише поменуте раздаљине, а такође и подсећа на разумевање и осећања два народа. Књижевност је увек, од свог постанка, била савезница добра у борби са злом, тако да ако се дела једног азербејџанског писца преводе на српски језик и читају, а њему се у Србији и додељује високо признање, онда то говори и о једнаким духовним вредностима два народа.”

Када као странац постанете фудбалска звезда у земљи у којој је фудбал више од игре – Бразилу, онда сте достигли небо у том спорту. Играјући за највећи клуб у Србији – Црвену Звезду, за највећи клуб у Шпанији, а и у Свету – Реал из Мадрида, и за седам највећих бразилских клубова, као што су Фламенго, Сантос, Васко да Гаму и Флуминенсе, створио је спортску каријеру каквом мало који фудбалер са ових простора може да се похвали. Овогодишњи добитник Награде „Браћа Карић“ за спорт је Дејан Петковић Рамбо за изванредна достигнућа у светском спорту.
Дејан Петковић Рамбо, фудбалер
„Могу да кажем да сам веома срећан да поред признања које сам добио у Бразилу, данас примим овако престижну награду у својој земљи, што значи да будем признат од сопственог народа. Имао сам част да пренесем нашу културу, васпитање и историју у далеки Бразил. А данас, бити у друштву лауреата свих досадашњих и ових вечерас, емотивно доживаљавам ово признање на коме се захваљујем породици Карић која је препознала моје заслуге.”

Од глумца преко продуцента до редитеља, који је померио границе српске кинематографије. Развојни пут великог филмског уметника, који је успео да изнесе на својим плећима пројекат којег би се многи у данашњим уметничким временима прилично уплашили – два филма и три серије – „Монтевидео бог те видео” и „Монтевидео, видимо се” пројекат који је вратио лепе и сетне филмске приче у наше животе, подсећање на време када се борило и играло за част, славу и спортски успех, а не за новац. Глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић, овогодишњи је лауреат награде „Браћа Карић” за културу и уметност и изузетан допринос филмској уметности.
Драган Бјелогрлић, глумац, редитељ и филмски продуцент
„Осећам се вечерас веома лепо, али и помало збуњено, јер ја се до сада у свом животу нисам освртао на свој професионални рад. Очигледно, то је учинио неко други… Дајући ми ову награду имам осећај као да сте ми посали поруку да сва дела која се везују за мене немају само вредност у мојој професији него једну ширу, у мом народу. И због тога сам вам од срца захвалан, као и због тога што ме овом наградом сврставате у импресивно друштво уметника који су ово признање добили пре мене.”

Једна од најзначајнијих фигура на медијском тржишту Србије у последњих 20 година власник компаније „ПИНК Интернатионал”, власник и оснивач највеће приватне телевизије у Србији, Жељко Митровић, добитник је награде Браћа Карић за изванредна достигнућа у медијској сфери, телевизијској и филмској продукцији у читавој Европи. Да је рођен у Америци или Великој Британији, његова креативност би сигурно могла да се мери са достигнућима великих светских медијских корпорација као што су CNN, Sky и Russia Today, које имају огромну финансијску подршку својих држава. Међутим, он је стварао у земљи у којој није било ни разумевања ни подршке, већ много оних који су били против његове визије. Због тога његово стваралаштво има далеко већу вредност. И поред свих тешкоћа, после две деценије рада, може бити поносан на своје медијске успехе и реззултате на простору Србије и региона, који се могу мерити са достигнућима Теда Тарнера или Руперта Мардока.
Жељко Митровић, власник „ПИНК Интернатионал”
„Посебно ми је драго што ова награда долази из фондације чији су оснивачи зачетници свега овога чиме се ја данас бавим. Драго ми је због ове награде, али било би ми још драже да је Богољуб Карић овде са нама, јер он је, за кога могу да кажем после 20 година бављења овим послом, неко ко је имао бољу телевизију од мене, неко ко је у многим категоријама био бољи… Надам се да ћу неку другу награду у будућности добити у његовом присуству.”

Лауреат награде „Браћа Карић” за 2014. годину за публицистику, издаваштво и јачање културних и духовних веза између два братска словенска народа, је академик Иван Алексиевич Чарота, истакнути белоруски слависта, професор и шеф Катедре словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску. Инострани члан Српске академије наука и уметности, академик Међународне Словенске Академије наука уметности и образовања и члан савеза писаца Белорусије, Русије и Републике Српске. Његов научни рад, посебно је значајан у сегменту словенске књижевности и културе, међусловенских веза, историје православља и књижевног превођења, који се манифестује у више од 500 научних и књижевно-критичарских радова. Нарочито је допринео продубљивању културних веза између Србије и Белорусије и јачању братског савеза два словенска народа.
Иван Алексиевич Чарота, академик и инострани члан САНУ
„Ја сам Белорус, али тежим да ме признате као “Белосрбина”! Захваљујем се прво Богу за све, па затим браћи Карић као оснивачима Фондације и добротворима, а посебно почасном конзулу Белорусије у Србији Драгомиру Карићу. Захваљујем и Њ.Е. амбасадору Чушеву који је обратио пажњу на моју маленкост. Богу бих се обратио и са молбом да српском народу подари све оно што ће им омогућити излаз из ове кризне ситуације. Нека благослов божји сиђе на свакога и нека се сви људи добре воље сложе, умноже и обоже. Живела Србија!”

И ове године свечаности поводом доделе награда „Браћа Карић” присуствовао је велики број званица, представника дипломатског кора, културног и јавног живота Србије. Посебну емоцију публике изазвала је песма из филма „Монтевидео, бог те видео” у извођењу солисте КУД „Градимир” Вукашина Вујовића, која је уједно била и поздрав идејног творца и утемељивача награде свим пријатељима у Србији и ван ње, а посебно овогодишњим лауреатима „Браћа Карић“ господина Богољуба Ј. Карића.

nagrada_sajt_046__20141006_120136

Сваки век има свог државника, а овај наш – век који се још захуктава – без икакве сумње, протиче у знаку Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације.
БК група била je пионир развоја приватног предузетништва у бившем Совјетском савезу, оснивањем прве приватне мешовите југословенско-совјетске компаније, пре више од три деценије. Билисмо сведоци промена које је учинио велики државник Владимир Владимирович Путин, у развоју демократије, слободе и тржишне економије, као и економског и привредног развоја и политике мира и стабилности.
Рођен је 7. октобра 1952. године у Љенинграду. Завршио је Правни факултет Лењинградског државног универзитета, након чега и московску Вишу школу КГБ-а број 1 и Андропов институт.
Прошао је пут од асистента ректора Лењинградског државног универзитета за међународна питања до заменика председникаВладе Санкт – Петербурга. Био је на позицијама шефа канцеларије Председника Руске Федерације а затим и директора Федералне службе безбедности и секретара Савета безбедности. 1999. године именован је на функцију Председника Владе Руске Федерацијеа 2000-те изабран је за председника Руске федерације у два узастопна мандата. Од марта 2012. године, убедљивом већином на изборима, поново је изабран за председника Руске Федерације.
Добитник је многобројних одликовања и највиших националних признања, како у Руској Федерацији тако и у свету.
Од Русије Бориса Јељцина, нимало завидног стања, створио је стабилну, достојну и сваког поштовања вредну државу, која је данас једна од водећих економских сила света.
За само 12 година власти председника Руске федерације Владимира Путина, бруто друштвени производ земље увећан је за 12 пута, а Русија је на светској ранг листи са 36. скочила на 6. место. Девизне и златне резерве земље увећане су 48 пута, буџет је увећан чак 22 пута, а војни буџет 30 пута, чиме је обновљена снага и углед руске војске. Под руску јурисдикцију вратио је 256 налазишта племенитих руда и метала. Русија је постала и светска велесила у производњи пшенице где се налази међу три највећа произвођача у свету. Просечне плате повећане су за 12 година чак 18,5 пута, а просечне пензије 14 пута. ,,Круна,, Путинове економске политике је, сарадња са свим континентима на обострану корист.
Реч је о државнику највишег међународног ранга, који у себи сједињује и повезује све оне особине историје и традиције, савремености и будућности. Међутим, он није само добар тактичар и прагматичар, већ је успешан зато што има истанчан таленат државног стратега – што види даље, осећа и предвиђа боље.
Зато је политика Владимира Владимировича Путина, политика конструктивне сарадње и дијалога, у решавању глобалних питања и проблема, због чега је Русија поново, незаобилазни фактор у међународним односима.
Ренесанса Путинове Русије, пробудила је нову наду и код свих оних који пате у глобалном и једнополарном свету. Председник Руске федерације својим радом, харизмом и визијом уводи нове демократске стандарде не само у Русији, већ и у свету. Изузетан је и немерљив његов допринос за мир у свету, разумевање и пријатељство међу народима, без обзира на националну припадност, вероисповест и боју коже.
Данас се неке од земаља питају, како се супроставити Путиновој мисији да мења свет, да га чини праведнијим и безбеднијим, да проширује сарадњу и учвршћује мир међу народима. То је интеграција земаља и целог евроазијског континента од Лисабона до Владивостока, ту су Шангајска организација за сарадњу и БРИКС који окупља Русију, Бразил, Кину, Индију и Јужну Африку, гасоводи Северни и Јужни ток, и најновији Снага Сибира.
Немерљив је допринос председника Руске федерације у помоћи најсиромашнијим и земљама у развоју, отпису дугова и разрешењу многих криза у свету. Из његове Русије истичу мир, ширење и јачање међународне сарадње и пријатељства међу народима.
Србија и Русија имају изузетно блиске историјске, културне, духовне и нераскидиве односе. Прилика је да се истакне сва она велика и значајна хуманитарна помоћ Србији у тешким временима, па и овим последњим, у поплавама.
С поносом и великом захвалношћу, Карић Фондација додељује награду, председнику Руске федерације, великом државнику и великом пријатељу Србије Владимиру Владимировичу Путину, за хуманост, јачање демократије, мира, сарадње и пријатељства међу народима.

nagrada_sajt_047__20141006_121257

„Он воли чуда – он лако и добро приповеда, он је тужни мађионичар, импресиониста, који више воли светлуцаве, златне, сребрне броје“, написао је о великом азербејџанском писцу познати руски критичар Лев Анински.
Наш данашњи лауреат је рођен 1943. године у Бакуу, у породици класика Азербејџанске књижевности 20. века. Доктор је филолошких наука, професор Универзитета у Бакуу и значајан представник савремене азербејџанске књижевне критике. Његови романи, приповетке, позоришни комади и приче преведени су на многе светске језике: руски, кинески, арапски, енглески, немачки, француски и многе друге… По његовим сценаријима снимани су играни филмови, а његови позоришни комади извођени су на сценама многих позоришта у Азербејџану и иностранству.
Аутор је више од 100 наслова, неки од њих су: „Махмуд и Мариам“, „Бела камила“, „Смртна казна“, „Сребрна кутија“, „Ах Париз, Париз“, „Пет минута и вечност“, „Славујева бајка“ ,,Смртна пресуда“ која је преведена на српски језик. Добитник је многих међународних књижевних награда.
Потписује и преко 400 научних радова, бројна публицистичка издања и преводе класика светске књижевности што га несумњиво чини једним од најзначајнијих писаца Азербејџана.
Доктор је филолошких наука, професор, значајан представник савремене азербејџанске књижевне критике.
Носилац је највиших одликовања Републике Азербејџан, ордена Републике Азербејџан „Истиглал“, ордена „Шараф“ као и многобројних почасних титула. 1982. године у СССР-у му је уручена награда Лењинског Комсомола. Почасни је доктор више Универзитета у Турској, члан многих међународних организација, друштава и академских институција и Истакнути је друштвено-политички и културни радник,
Неуморно представља Азербејџан на многим научним, политичким и књижевним конференцијама широм света – од САД-а, Француске, Немачке, Русије, Турске, Италије, преко Шведске, Данске, Швајцарске, до Туниса, Пакистана, Ирана и Кине и у бившим својетским републикама. 1993. године постављен је и за потпредседника Републике Азербејџан. Близак је сарадник председника Азербејџана и великог пријатеља Србије Алхама Алијева.
Ово је заиста импресивна каријера истакнутог азербејџанског писца и друштвено-политичког радника који је значајно допринео јачању веза између Србије и Азербејџана, земље која је постала и значајан инвеститор и донатор у Србији. Да подсетимо, захваљујући финансијског помоћи Азербејџана обновљена је Београдска Бајракли џамија, обнавља се Ташмајдански парк и подигнута је и Црква свете Петке у Новом Саду.
Господин Ељчин Иљјас Ефендијев је пре свега Народни писац Азербејџана и Заслужни уметник Азербејџана, велики пријатељ Србије који се данас придружује породици великана окупљене око Награде „Браћа Карић“.
Добитник Награде „Браћа Карић“ за књижевност и јачање пријатељских и братских веза између Србије и Азербејџана је Ељчин Иљјас Ефендијев.

nagrada_sajt_045__20141006_121323

Данашњи лауреат Награде „Браћа Карић“ истакнути је белоруски слависта, професор и шеф Катедре словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску. Инострани је члан Српске академије наука и уметности, академик Међународне Словенске Академије наука уметности и образовања. Члан је савеза писаца Белорусије, Русије и Републике Српске. Његов научни рад, посебно је значајан у сегменту словенске књижевности и културе, међусловенских веза, историје православља и књижевног превођења, који се манифестује у преко 500 научних и књижевно-критичарских радова.
Нарочито је допринео продубљивању културних веза између Србије и Белорусије и јачању братског савеза два словенска народа.
Аутор је потпуне библиографије белоруско-југословенских књижевних веза. На белоруски језик, превео је више од 60 књига најзначајнијих српских аутора поменућемо неке од њих: Ива Андрић, Бранислав Нушић, Бранко Ћопић, Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Раде Драинц, Љиљана Хабјановић-Ђуровић. Посебно су значајни преводи дела великих српских црквених великодостојника попут Јустина Поповића, Николаја Велимировића и његове светости патријарха Павла. Био је и коаутор избора за антологију српске поезије која је објављена у Минску 1989. године. У тој антологији нашле су се песме Бранка Миљковића, Милорада Павића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Мике Антића, Рајка Петров Нога и других. Један од најзначајнијих превода на српски је „Лирика источних Словена“ издата 2000-те године. Такође је аутор првог српског преводног издања „Антологија белоруске поезије“ објављене 1993. године. Веома је значајан и уџбеник Српске књижевности, који је написао за потребе наставе на белоруској универзитетској србистици, која је покренута на његову иницијативу.
Велики је пријатељ Србије, српског народа, културе и цркве. У последњим тешким временима за српски народ, интензивно се укључио у активности за помоћ српском народу, али и промовисању истине о Србији и српском народу у иностранству. Био је и један од оснивача и лидера „Комитета за подршку Србима и Црногорцима“ који је основан од стране белоруске интелигенције за време рата у Босни и Херцеговини. Током своје дуге и плодне каријере био је председник друштва пријатељства „Белорусија – Југославија“, као и друштва пријатељства „Белорусија – Србија и Црна Гора“. Организатор прослава „Дани Светога Саве“, „200 година Вука Караџића“, „100 година Иве Андрића“ и Десанке Максимовић, „200 година Јована Стерије Поповића“, „85 година Добрице Ћосића“, као и читавог низа књижевних вечери српске поезије, округлих столова посвећених ,,српској тематици“.
Интересантно је да је 2008. године, добио награду за најбоље преведену књигу у Белорусији и то за превод књиге „Српске народне приче“. Добитник је и награде Достојевски, међународне награде Богородица Тројеручица, награде Савеза писаца Србије 2000 године. Синод Српске православне Цркве доделио му је орден Светог Саве трећег степена. Награђен је и Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, као и медаљом за заслуге Републике Србије. Србија има мало оваквих великих пријатеља у свету, пријатеља који је уз српски народ био у најтежем периоду, у његовој модерној историји, и који је толико урадио на промовисању српског народа, културе и цркве.
Академик Иван Алексејевич Чарота добитник Награде „Браћа Карић“ за публицистику и издаваштво с посебним акцентом на јачање културних и духовних веза између два братска словенска народа.

nagrada_sajt_044__20141006_121645

Једна од најзначајнијих фигура на медијском тржишту Србије у последњих 20 година је сигурно власник компаније ПИНК Интернатионал, власник и оснивач највеће приватне телевизије у Србији.
Његова каријера представља праву причу о успеху. Почеци његовог успеха везују се за крај 80-тих година прошлог века, када је основао музички студио Пинк, још у време када је био члан успешног рок бенда “Октобар 1864”. Велики таленат за медијски бизнис врло брзо га је водио до оснивања радио станице, а 1994. године почела је са радом Пинк телевизија, која ће у наредним годинама, осим рекордне гледаности, постати и центар једне од највећих медијских групација на Балкану, која обухвата и веома гледане телевизије са националном фреквенцијом у Босни и Херцеговини и Црној Гори, сателитске и кабловску платформу са преко 100 телевизијских канала, коју је Пинк Интернатионал проширио и на област интернета и мобилне телефоније. У својој каријери, он је увек био визионар који је у сегмент масовних медија у Србији и региону, уносио најновија иновативна решења и најновије светске тенденције.
Може се рећи и да је био један од пионира менаџемента у медијима, који је управљање медија поставио на високи програмски и економски ниво, у складу са тенденцијама у водећим светским медијима. Разумевајући улогу медија у савременом животу, пословање своје медијске групације ширио је и на област дискографске индустрије, кроз веома успешну дискографску кућу Цитy рецордс, која је успешно креирала музичке укусе на простору не само Србије, већ и региона.
Посебно значајан сегмент делатности његове медијске групације је и ПФИ (Пинк Филм интернатионал) Студиос – Филмски студији у Шимановцима опремљени најсавременијом студијском техником и расветом површине 40.000 м2 на 17 хектара земљишта, у којима су снимани филмови холивудске продукције, као и високобуџетски филмови европских продукција, попут Лика Бесона и других. У тим студијима реализовани су и неки од најзахтевнијих телевизијских пројеката на овим просторима, попут српске верзије планетарног шоу програма ,,X фактор,,. На овај начин, он је Србију вратио на светску мапу респектабилних локација за снимање филмова, са веома квалитетном техником и екипом обучених и креативних људи. Тако је створио битан предуслов да Србија стане раме уз раме са Мађарском, Бугарском и Хрватском као филмским дестинацијама у региону, које користе велики студији за снимање филмских блокбастера.
Да је рођен у Америци или Великој Британији, његова креативност би сигурно могла да се мери са достигнућима великих светских медијских корпорација као што су „ЦНН“, „Скy“ и „Руссиа Тодаy“, које имају огромну финансијску подршку својих држава. Међутим, он је стварао у земљи у којој није било ни разумевања ни подршке, већ много оних који су били против његове визије. Због тога његово стваралаштво има далеко већу вредност.
И поред свих тешкоћа, његова креативна визија и упорност победили су све скептике и довели до тога да сада, после две деценије рада, може бити поносан на своје медијске успехе и резултате на простору Србије и региона, који се могу мерити са достигнућима Теда Тарнера или Руперта Мардока.
И зато је Жељко Митровић заслужни лауреат награде “Браћа Карић за изванредна достигнућа у медијској сфери, телевизијској и филмској продукцији у југоисточној Европи.

nagrada_sajt_048__20141006_121739

Када је са 15 година, дебитовао пред филмским камерама, у легандарном ратном филму Бранка Бауера „Бошко Буха“ играјући улогу Саве Јовановића Сирогојна, било је јасно да је тадашње југословенско односно српско глумиште, добило још једног веома истакнутог члана. Озбиљност, снага и креативност те улоге, говорили су у прилог тврдњама да ће, од њега врло брзо постати велики глумац, у складу са традицијом уметничке генерације којој је припадао.
Врло брзо, после успешног завршетка студија на Факултету драмских уметности у Београду, он постаје и део легенде серијског програма телевизије Београд, играјући улогу Бобе Попадића у ванвременској породичној серији „Бољи живот“ која је обележила нашу телевизијску продукцију крајем 80-тих и почетком 90-тих година. Та улога младог бунтовника отвориће му врата нових значајних телевизијских и филмских остварења, попут тв серије „Заборављени“ и веома упечатљиве главне улоге у „Црном бомбардеру“ Дарка Бајића.
У предстојећим, тешким годинама за нашу земљу и наш народ, кренуо је да шири свој уметнички дијапазон, и то управо у сегменту продуцентског посла, који је развијао упоредо са грађењем своје глумачке каријере. И управо су из те креативне симбиозе, настале неке од његових најупечатљивих улога, у филмовима које је продуцирао и у којима је глумио главне улоге. Улога Милана у филму „Лепа села лепо горе“, као и рола у филму „Ране“, оба у режији Срђана Драгојевића, етаблирали су га као глумца екстра класе, истакнутог члана првог ешалона српског глумишта. Управо му је филм „Лепа села лепо горе“ донео и две награде „Ћеле кула“ на фестивалу глумачких остварења у Нишу, као и Две златне Мимозе на филмском фестивалу у Херцег Новом.
Наравно, памтићемо и његове незаборавне улоге у „Балу на води“, „Ивковој слави“ у којој ће поново бити и продуцент, у „Балканским правилима“, биће и Родја у римејку незаборавног „Позоришта у кући“, а не смемо заборавити ни улогу у серији „Вратиће се роде“. Своју телевизијску каријеру обогатио је и улогом Тита у серији „Равна гора“, као и улогом Ратка Дражевића у филму „др Реј и Ђаволи“ Динка Туцаковића.
Од глумца преко продуцента до редитеља, који је померио границе српске кинематографије. Развојни пут великог филмског уметника, који је успео да изнесе на својим плећима пројекат којег би се многи у данашњим уметничким временима прилично уплашили – два филма и три серије – „Монтевидео бог те видео“ и „Монтевидео видимо се“ пројекат који је вратио лепе и сетне филмске приче у наше животе, подсећање на време када се борило и играло за част, славу и спортски успех, а не за новац. Подсећање на највећи успех српског фудбала, треће место на првом светском првенству у фудбалу у Уругвају, када је било подвиг и стићи у Монтевидео. На „златно доба“ српске државе и српског спорта, или је то тако изгледало људима из тог времена. Као редитељ и продуцент лансирао је и једну нову генерацију младих српских глумаца, која је веома брзо почела да гради и медјународну каријеру, и истовремено направио филм који представља продукцијски врхунац кинематографије не само Србије, већ и региона. Чињеница је да је направио и филм који је постао део легенде српског филма, и који ће гледаоци у годинама и деценијама испред нас, сваки пут са истим узбуђењем, поново гледати. Одлука Стручног одбора Академије филмске уметности и науке Србије, да српски кандидат за 87. награду „Оскар“ буде филм „Монтевидео, видимо се“, може се назвати очекиваном, обзиром на квалитет тог филма, посебно продукциони, али и успех који је тај филм постигао (преко 600.000 гледалаца у нашим биоскопима).
Даме и господо, зато је глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић, добитник Награде „Браћа Карић“ за културу и уметност и изузетан допринос филмској уметности.

nagrada_sajt_043__20141006_121909

Када као странац постанете фудбалска звезда у земљи у којој је фудбал више од игре – Бразилу, онда сте достигли небо у том спорту. Играјући за највећи клуб у Србији – Црвену Звезду, за највећи клуб у Шпанији, а и у Свету – Реал из Мадрида, и за седам највећих бразилских клубова, као што су – Фламенго, Сантос, Васко да Гаму и Флуминенсе, створио је спортску каријеру каквом, мало који фудбалер са ових простора, може да се похвали.
Када се вођен љубављу према „најважнијој споредној ствари на свету“ из родног Мајданпека упутио у Ниш и тамошњи „Раднички“, а потом и у Београд и „Црвену звезду“, није могао ни слутити да ће га ,,игра са лоптом“ одвести чак на други крај света – у јужну Америку. После кратке епизоде у мадридском Реалу, на наговор тадашњег председника бразилског клуба „Виториа“ Теа Фонсеке, отишао је у Бразил да одигра једну утакмицу, што је било довољно тамошњој управи, да га убеди да остане. Захваљујући свом несвакидашњем таленту, убрзо је постао право фудбалско божанство у земљи кафе, фудбала и самбе. О његовој бразилској епопеји и фантастичном успеху редитељ Дарко Бајић направио је филм „Ел Гринго“.
А у Бразилу је направио резултате као мало који тамошњи играч. Фелипе Мело, познати фудбалер и велики навијач Фламенга, својевремено је рекао да његов, невероватан гол из слободног ударца у 89. минуту финала из 2001. године, који је обезбедио титулу Фламенгу, никада неће бити заборављен. Месец дана касније, још један гол из слободног ударца, против Сао Паула, обезбедио је Фламенгу трофеј Купа шампиона Бразила и повратак тог клуба у Копа Либертадорес следеће године. За други велики бразилски клуб – Флуминенсе постигао је 1000-ти гол тог тима у бразилском шампионату, чиме је зарадио спомен плочу у његову част, у седишту клуба.
У својој 37-ој години, одиграо је кључну улогу у освајању шесте титуле шампиона Бразила за Фламенго, његова тада шеснаста по реду али прва таква титула у каријери овог играча. Те сезоне је постигао и 2 „олимпијска гола – то су голови постигнути директно из корнера, и то замислите, у бразилском фудбалу. Асполутни је рекордер у давању голова из корнера, осам таквих је постигао у својој каријери.
20. новембра 2009. године примљен је у бразилску ,,Кућу славних“ на Маракани и тако постао тек пети странац и трећи Европљанин, који је имао ту привилегију и част у Бразилу. Истовремено је оставио и отиске својих стопала испред тог храма фудбала. 7. децембра исте године, након што је сезона завршена и Фламенго освојио своју титулу, и по трећи пут освојио традиционално признање – „Сребрну лопту“ као најбољи играч средине терена у бразилском шампионату . Ово признање освојио је и 2004. и 2005. године, а 2009. године спортски медији га бирају за најбољег играча првенства. 5. јуна 2011. године одиграо је своју последњу утакмицу као професионални фудбалер, и то са капитенском траком Фламенга, а у његову част, сви играчи Фламенга су на полеђини својих дресова, имали исписано његово презиме. Част за великана фудбала. Због фасцинантне игре и људских врлина постао је почасни грађанин Рио де Жанеира и државе Рио, Петрополиса, Каируа и родног града Мајданпека почасни је конзул Републике Србије у Бразилу, одликован је од стране председника Бразила господина Луле де Силве орденом Рио Бранко, али никада неће прежалити што бар једном није обукао српски дрес.
Овогодишњи добитник Награде „Браћа Карић“ за спорт је Дејан Петковић Рамбо за изванредна достигнућа у светском спорту.

Оставите Коментар