Добитници Награде „Браћа Карић” у 2014. години

ЕЉЧИН ИЉЈАС ЕФЕНДИЈЕВ

„Он воли чуда – он лако и добро приповеда, он је тужни мађионичар, импресиониста, који више воли светлуцаве, златне, сребрне броје”, написао је о великом азербејџанском писцу познати руски критичар Лев Анински.
Наш данашњи лауреат је рођен 1943. године у Бакуу, у породици класика Азербејџанске књижевности 20. века. Доктор је филолошких наука, професор Универзитета у Бакуу и значајан представник савремене азербејџанске књижевне критике. Његови романи, приповетке, позоришни комади и приче преведени су на многе светске језике: руски, кинески, арапски, енглески, немачки, француски и многе друге… По његовим сценаријима снимани су играни филмови, а његови позоришни комади извођени су на сценама многих позоришта у Азербејџану и иностранству.
Аутор је више од 100 наслова, неки од њих су: „Махмуд и Мариам”, „Бела камила”, „Смртна казна”, „Сребрна кутија”, „Ах Париз, Париз”, „Пет минута и вечност”, „Славујева бајка” ,,Смртна пресуда“ која је преведена на српски језик. Добитник је многих међународних књижевних награда.
Потписује и преко 400 научних радова, бројна публицистичка издања и преводе класика светске књижевности што га несумњиво чини једним од најзначајнијих писаца Азербејџана.
Доктор је филолошких наука, професор, значајан представник савремене азербејџанске књижевне критике.
Носилац је највиших одликовања Републике Азербејџан, ордена Републике Азербејџан „Истиглал”, ордена „Шараф” као и многобројних почасних титула. 1982. године у СССР-у му је уручена награда Лењинског Комсомола. Почасни је доктор више Универзитета у Турској, члан многих међународних организација, друштава и академских институција и Истакнути је друштвено-политички и културни радник,
Неуморно представља Азербејџан на многим научним, политичким и књижевним конференцијама широм света – од САД-а, Француске, Немачке, Русије, Турске, Италије, преко Шведске, Данске, Швајцарске, до Туниса, Пакистана, Ирана и Кине и у бившим својетским републикама. 1993. године постављен је и за потпредседника Републике Азербејџан. Близак је сарадник председника Азербејџана и великог пријатеља Србије Алхама Алијева.
Ово је заиста импресивна каријера истакнутог азербејџанског писца и друштвено-политичког радника који је значајно допринео јачању веза између Србије и Азербејџана, земље која је постала и значајан инвеститор и донатор у Србији. Да подсетимо, захваљујући финансијског помоћи Азербејџана обновљена је Београдска Бајракли џамија, обнавља се Ташмајдански парк и подигнута је и Црква свете Петке у Новом Саду.
Господин Ељчин Иљјас Ефендијев је пре свега Народни писац Азербејџана и Заслужни уметник Азербејџана, велики пријатељ Србије који се данас придружује породици великана окупљене око Награде „Браћа Карић”.
Добитник Награде „Браћа Карић“ за књижевност и јачање пријатељских и братских веза између Србије и Азербејџана је Ељчин Иљјас Ефендијев.

Академик ИВАН АЛЕКСЕЈЕВИЧ ЧАРОТА

Данашњи лауреат Награде „Браћа Карић” истакнути је белоруски слависта, професор и шеф Катедре словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску. Инострани је члан Српске академије наука и уметности, академик Међународне Словенске Академије наука уметности и образовања. Члан је савеза писаца Белорусије, Русије и Републике Српске. Његов научни рад, посебно је значајан у сегменту словенске књижевности и културе, међусловенских веза, историје православља и књижевног превођења, који се манифестује у преко 500 научних и књижевно-критичарских радова.
Нарочито је допринео продубљивању културних веза између Србије и Белорусије и јачању братског савеза два словенска народа.
Аутор је потпуне библиографије белоруско-југословенских књижевних веза. На белоруски језик, превео је више од 60 књига најзначајнијих српских аутора поменућемо неке од њих: Ива Андрић, Бранислав Нушић, Бранко Ћопић, Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Раде Драинц, Љиљана Хабјановић-Ђуровић. Посебно су значајни преводи дела великих српских црквених великодостојника попут Јустина Поповића, Николаја Велимировића и његове светости патријарха Павла. Био је и коаутор избора за антологију српске поезије која је објављена у Минску 1989. године. У тој антологији нашле су се песме Бранка Миљковића, Милорада Павића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Мике Антића, Рајка Петров Нога и других. Један од најзначајнијих превода на српски је „Лирика источних Словена“ издата 2000-те године. Такође је аутор првог српског преводног издања „Антологија белоруске поезије” објављене 1993. године. Веома је значајан и уџбеник Српске књижевности, који је написао за потребе наставе на белоруској универзитетској србистици, која је покренута на његову иницијативу.
Велики је пријатељ Србије, српског народа, културе и цркве. У последњим тешким временима за српски народ, интензивно се укључио у активности за помоћ српском народу, али и промовисању истине о Србији и српском народу у иностранству. Био је и један од оснивача и лидера „Комитета за подршку Србима и Црногорцима“ који је основан од стране белоруске интелигенције за време рата у Босни и Херцеговини. Током своје дуге и плодне каријере био је председник друштва пријатељства „Белорусија – Југославија”, као и друштва пријатељства „Белорусија – Србија и Црна Гора”. Организатор прослава „Дани Светога Саве”, „200 година Вука Караџића”, „100 година Иве Андрића” и Десанке Максимовић, „200 година Јована Стерије Поповића”, „85 година Добрице Ћосића”, као и читавог низа књижевних вечери српске поезије, округлих столова посвећених ,,српској тематици”.
Интересантно је да је 2008. године, добио награду за најбоље преведену књигу у Белорусији и то за превод књиге „Српске народне приче”. Добитник је и награде Достојевски, међународне награде Богородица Тројеручица, награде Савеза писаца Србије 2000 године. Синод Српске православне Цркве доделио му је орден Светог Саве трећег степена. Награђен је и Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, као и медаљом за заслуге Републике Србије. Србија има мало оваквих великих пријатеља у свету, пријатеља који је уз српски народ био у најтежем периоду, у његовој модерној историји, и који је толико урадио на промовисању српског народа, културе и цркве.
Академик Иван Алексејевич Чарота добитник Награде „Браћа Карић“ за публицистику и издаваштво с посебним акцентом на јачање културних и духовних веза између два братска словенска народа.

ЖЕЉКО МИТРОВИЋ

Једна од најзначајнијих фигура на медијском тржишту Србије у последњих 20 година је сигурно власник компаније ПИНК Интернатионал, власник и оснивач највеће приватне телевизије у Србији.
Његова каријера представља праву причу о успеху. Почеци његовог успеха везују се за крај 80-тих година прошлог века, када је основао музички студио Пинк, још у време када је био члан успешног рок бенда “Октобар 1864”. Велики таленат за медијски бизнис врло брзо га је водио до оснивања радио станице, а 1994. године почела је са радом Пинк телевизија, која ће у наредним годинама, осим рекордне гледаности, постати и центар једне од највећих медијских групација на Балкану, која обухвата и веома гледане телевизије са националном фреквенцијом у Босни и Херцеговини и Црној Гори, сателитске и кабловску платформу са преко 100 телевизијских канала, коју је Пинк Интернатионал проширио и на област интернета и мобилне телефоније. У својој каријери, он је увек био визионар који је у сегмент масовних медија у Србији и региону, уносио најновија иновативна решења и најновије светске тенденције.
Може се рећи и да је био један од пионира менаџемента у медијима, који је управљање медија поставио на високи програмски и економски ниво, у складу са тенденцијама у водећим светским медијима. Разумевајући улогу медија у савременом животу, пословање своје медијске групације ширио је и на област дискографске индустрије, кроз веома успешну дискографску кућу Цитy рецордс, која је успешно креирала музичке укусе на простору не само Србије, већ и региона.
Посебно значајан сегмент делатности његове медијске групације је и ПФИ (Пинк Филм интернатионал) Студиос – Филмски студији у Шимановцима опремљени најсавременијом студијском техником и расветом површине 40.000 м2 на 17 хектара земљишта, у којима су снимани филмови холивудске продукције, као и високобуџетски филмови европских продукција, попут Лика Бесона и других. У тим студијима реализовани су и неки од најзахтевнијих телевизијских пројеката на овим просторима, попут српске верзије планетарног шоу програма ,,X фактор”. На овај начин, он је Србију вратио на светску мапу респектабилних локација за снимање филмова, са веома квалитетном техником и екипом обучених и креативних људи. Тако је створио битан предуслов да Србија стане раме уз раме са Мађарском, Бугарском и Хрватском као филмским дестинацијама у региону, које користе велики студији за снимање филмских блокбастера.
Да је рођен у Америци или Великој Британији, његова креативност би сигурно могла да се мери са достигнућима великих светских медијских корпорација као што су „CNN”, „Sky” и „Russia Today”, које имају огромну финансијску подршку својих држава. Међутим, он је стварао у земљи у којој није било ни разумевања ни подршке, већ много оних који су били против његове визије. Због тога његово стваралаштво има далеко већу вредност.
И поред свих тешкоћа, његова креативна визија и упорност победили су све скептике и довели до тога да сада, после две деценије рада, може бити поносан на своје медијске успехе и резултате на простору Србије и региона, који се могу мерити са достигнућима Теда Тарнера или Руперта Мардока.
И зато је Жељко Митровић заслужни лауреат награде „Браћа Карић” за изванредна достигнућа у медијској сфери, телевизијској и филмској продукцији у југоисточној Европи.

ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ

Када је са 15 година, дебитовао пред филмским камерама, у легандарном ратном филму Бранка Бауера „Бошко Буха” играјући улогу Саве Јовановића Сирогојна, било је јасно да је тадашње југословенско односно српско глумиште, добило још једног веома истакнутог члана. Озбиљност, снага и креативност те улоге, говорили су у прилог тврдњама да ће, од њега врло брзо постати велики глумац, у складу са традицијом уметничке генерације којој је припадао.
Врло брзо, после успешног завршетка студија на Факултету драмских уметности у Београду, он постаје и део легенде серијског програма телевизије Београд, играјући улогу Бобе Попадића у ванвременској породичној серији „Бољи живот” која је обележила нашу телевизијску продукцију крајем 80-тих и почетком 90-тих година. Та улога младог бунтовника отвориће му врата нових значајних телевизијских и филмских остварења, попут тв серије „Заборављени” и веома упечатљиве главне улоге у „Црном бомбардеру” Дарка Бајића.
У предстојећим, тешким годинама за нашу земљу и наш народ, кренуо је да шири свој уметнички дијапазон, и то управо у сегменту продуцентског посла, који је развијао упоредо са грађењем своје глумачке каријере. И управо су из те креативне симбиозе, настале неке од његових најупечатљивих улога, у филмовима које је продуцирао и у којима је глумио главне улоге. Улога Милана у филму „Лепа села лепо горе”, као и рола у филму „Ране”, оба у режији Срђана Драгојевића, етаблирали су га као глумца екстра класе, истакнутог члана првог ешалона српског глумишта. Управо му је филм „Лепа села лепо горе” донео и две награде „Ћеле кула” на фестивалу глумачких остварења у Нишу, као и Две златне Мимозе на филмском фестивалу у Херцег Новом.
Наравно, памтићемо и његове незаборавне улоге у „Балу на води”, „Ивковој слави” у којој ће поново бити и продуцент, у „Балканским правилима”, биће и Рођа у римејку незаборавног „Позоришта у кући”, а не смемо заборавити ни улогу у серији „Вратиће се роде”. Своју телевизијску каријеру обогатио је и улогом Тита у серији „Равна гора”, као и улогом Ратка Дражевића у филму „Др Реј и ђаволи” Динка Туцаковића.
Од глумца преко продуцента до редитеља, који је померио границе српске кинематографије. Развојни пут великог филмског уметника, који је успео да изнесе на својим плећима пројекат којег би се многи у данашњим уметничким временима прилично уплашили – два филма и три серије – „Монтевидео бог те видео” и „Монтевидео видимо се” пројекат који је вратио лепе и сетне филмске приче у наше животе, подсећање на време када се борило и играло за част, славу и спортски успех, а не за новац. Подсећање на највећи успех српског фудбала, треће место на првом светском првенству у фудбалу у Уругвају, када је било подвиг и стићи у Монтевидео. На „златно доба” српске државе и српског спорта, или је то тако изгледало људима из тог времена. Као редитељ и продуцент лансирао је и једну нову генерацију младих српских глумаца, која је веома брзо почела да гради и медјународну каријеру, и истовремено направио филм који представља продукцијски врхунац кинематографије не само Србије, већ и региона. Чињеница је да је направио и филм који је постао део легенде српског филма, и који ће гледаоци у годинама и деценијама испред нас, сваки пут са истим узбуђењем, поново гледати. Одлука Стручног одбора Академије филмске уметности и науке Србије, да српски кандидат за 87. награду „Оскар” буде филм „Монтевидео, видимо се”, може се назвати очекиваном, обзиром на квалитет тог филма, посебно продукциони, али и успех који је тај филм постигао (преко 600.000 гледалаца у нашим биоскопима).
Даме и господо, зато је глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић, добитник Награде „Браћа Карић” за културу и уметност и изузетан допринос филмској уметности.

ДЕЈАН ПЕТКОВИЋ РАМБО

Када као странац постанете фудбалска звезда у земљи у којој је фудбал више од игре – Бразилу, онда сте достигли небо у том спорту. Играјући за највећи клуб у Србији – Црвену Звезду, за највећи клуб у Шпанији, а и у Свету – Реал из Мадрида, и за седам највећих бразилских клубова, као што су – Фламенго, Сантос, Васко да Гаму и Флуминенсе, створио је спортску каријеру каквом, мало који фудбалер са ових простора, може да се похвали.
Када се вођен љубављу према „најважнијој споредној ствари на свету” из родног Мајданпека упутио у Ниш и тамошњи „Раднички”, а потом и у Београд и „Црвену звезду”, није могао ни слутити да ће га ,,игра са лоптом” одвести чак на други крај света – у јужну Америку. После кратке епизоде у мадридском Реалу, на наговор тадашњег председника бразилског клуба „Виториа” Теа Фонсеке, отишао је у Бразил да одигра једну утакмицу, што је било довољно тамошњој управи, да га убеди да остане. Захваљујући свом несвакидашњем таленту, убрзо је постао право фудбалско божанство у земљи кафе, фудбала и самбе. О његовој бразилској епопеји и фантастичном успеху редитељ Дарко Бајић направио је филм „Ел Гринго”.
А у Бразилу је направио резултате као мало који тамошњи играч. Фелипе Мело, познати фудбалер и велики навијач Фламенга, својевремено је рекао да његов, невероватан гол из слободног ударца у 89. минуту финала из 2001. године, који је обезбедио титулу Фламенгу, никада неће бити заборављен. Месец дана касније, још један гол из слободног ударца, против Сао Паула, обезбедио је Фламенгу трофеј Купа шампиона Бразила и повратак тог клуба у Копа Либертадорес следеће године. За други велики бразилски клуб – Флуминенсе постигао је 1000-ти гол тог тима у бразилском шампионату, чиме је зарадио спомен плочу у његову част, у седишту клуба.
У својој 37-ој години, одиграо је кључну улогу у освајању шесте титуле шампиона Бразила за Фламенго, његова тада шеснаста по реду али прва таква титула у каријери овог играча. Те сезоне је постигао и 2 „олимпијска гола – то су голови постигнути директно из корнера, и то замислите, у бразилском фудбалу. Асполутни је рекордер у давању голова из корнера, осам таквих је постигао у својој каријери.
20. новембра 2009. године примљен је у бразилску ,,Кућу славних” на Маракани и тако постао тек пети странац и трећи Европљанин, који је имао ту привилегију и част у Бразилу. Истовремено је оставио и отиске својих стопала испред тог храма фудбала. 7. децембра исте године, након што је сезона завршена и Фламенго освојио своју титулу, и по трећи пут освојио традиционално признање – „Сребрну лопту” као најбољи играч средине терена у бразилском шампионату. Ово признање освојио је и 2004. и 2005. године, а 2009. године спортски медији га бирају за најбољег играча првенства. 5. јуна 2011. године одиграо је своју последњу утакмицу као професионални фудбалер, и то са капитенском траком Фламенга, а у његову част, сви играчи Фламенга су на полеђини својих дресова, имали исписано његово презиме. Част за великана фудбала. Због фасцинантне игре и људских врлина постао је почасни грађанин Рио де Жанеира и државе Рио, Петрополиса, Каируа и родног града Мајданпека почасни је конзул Републике Србије у Бразилу, одликован је од стране председника Бразила господина Луле де Силве орденом Рио Бранко, али никада неће прежалити што бар једном није обукао српски дрес.
Овогодишњи добитник Награде „Браћа Карић” за спорт је Дејан Петковић Рамбо за изванредна достигнућа у светском спорту.