The ‘Karic Brothers’ Award Laureates in 2014

„On voli čuda – on lako i dobro pripoveda, on je tužni mađioničar, impresionista, koji više voli svetlucave, zlatne, srebrne broje“, napisao je o velikom azerbejdžanskom piscu poznati ruski kritičar Lev Aninski.
Naš današnji laureat je rođen 1943. godine u Bakuu, u porodici klasika Azerbejdžanske književnosti 20. veka. Doktor je filoloških nauka, profesor Univerziteta u Bakuu i značajan predstavnik savremene azerbejdžanske književne kritike. Njegovi romani, pripovetke, pozorišni komadi i priče prevedeni su na mnoge svetske jezike: ruski, kineski, arapski, engleski, nemački, francuski i mnoge druge… Po njegovim scenarijima snimani su igrani filmovi, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su na scenama mnogih pozorišta u Azerbejdžanu i inostranstvu.
Autor je više od 100 naslova, neki od njih su: „Mahmud i Mariam“, „Bela kamila“, „Smrtna kazna“, „Srebrna kutija“, „Ah Pariz, Pariz“, „Pet minuta i večnost“, „Slavujeva bajka“ ,,Smrtna presuda“ koja je prevedena na srpski jezik. Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih nagrada.
Potpisuje i preko 400 naučnih radova, brojna publicistička izdanja i prevode klasika svetske književnosti što ga nesumnjivo čini jednim od najznačajnijih pisaca Azerbejdžana.
Doktor je filoloških nauka, profesor, značajan predstavnik savremene azerbejdžanske književne kritike.
Nosilac je najviših odlikovanja Republike Azerbejdžan, ordena Republike Azerbejdžan „Istiglal“, ordena „Šaraf“ kao i mnogobrojnih počasnih titula. 1982. godine u SSSR-u mu je uručena nagrada Lenjinskog Komsomola. Počasni je doktor više Univerziteta u Turskoj, član mnogih međunarodnih organizacija, društava i akademskih institucija i Istaknuti je društveno-politički i kulturni radnik,
Neumorno predstavlja Azerbejdžan na mnogim naučnim, političkim i književnim konferencijama širom sveta – od SAD-a, Francuske, Nemačke, Rusije, Turske, Italije, preko Švedske, Danske, Švajcarske, do Tunisa, Pakistana, Irana i Kine i u bivšim svojetskim republikama. 1993. godine postavljen je i za potpredsednika Republike Azerbejdžan. Blizak je saradnik predsednika Azerbejdžana i velikog prijatelja Srbije Alhama Alijeva.
Ovo je zaista impresivna karijera istaknutog azerbejdžanskog pisca i društveno-političkog radnika koji je značajno doprineo jačanju veza između Srbije i Azerbejdžana, zemlje koja je postala i značajan investitor i donator u Srbiji. Da podsetimo, zahvaljujući finansijskog pomoći Azerbejdžana obnovljena je Beogradska Bajrakli džamija, obnavlja se Tašmajdanski park i podignuta je i Crkva svete Petke u Novom Sadu.
Gospodin Eljčin Iljjas Efendijev je pre svega Narodni pisac Azerbejdžana i Zaslužni umetnik Azerbejdžana, veliki prijatelj Srbije koji se danas pridružuje porodici velikana okupljene oko Nagrade „Braća Karić“.
Dobitnik Nagrade „Braća Karić“ za književnost i jačanje prijateljskih i bratskih veza između Srbije i Azerbejdžana je Eljčin Iljjas Efendijev.

Današnji laureat Nagrade „Braća Karić“ istaknuti je beloruski slavista, profesor i šef Katedre slovenske književnosti Beloruskog državnog univerziteta u Minsku. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, akademik Međunarodne Slovenske Akademije nauka umetnosti i obrazovanja. Član je saveza pisaca Belorusije, Rusije i Republike Srpske. Njegov naučni rad, posebno je značajan u segmentu slovenske književnosti i kulture, međuslovenskih veza, istorije pravoslavlja i književnog prevođenja, koji se manifestuje u preko 500 naučnih i književno-kritičarskih radova.
Naročito je doprineo produbljivanju kulturnih veza između Srbije i Belorusije i jačanju bratskog saveza dva slovenska naroda.
Autor je potpune bibliografije belorusko-jugoslovenskih književnih veza. Na beloruski jezik, preveo je više od 60 knjiga najznačajnijih srpskih autora pomenućemo neke od njih: Iva Andrić, Branislav Nušić, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović, Rade Drainc, Ljiljana Habjanović-Đurović. Posebno su značajni prevodi dela velikih srpskih crkvenih velikodostojnika poput Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića i njegove svetosti patrijarha Pavla. Bio je i koautor izbora za antologiju srpske poezije koja je objavljena u Minsku 1989. godine. U toj antologiji našle su se pesme Branka Miljkovića, Milorada Pavića, Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića, Mike Antića, Rajka Petrov Noga i drugih. Jedan od najznačajnijih prevoda na srpski je „Lirika istočnih Slovena“ izdata 2000-te godine. Takođe je autor prvog srpskog prevodnog izdanja „Antologija beloruske poezije“ objavljene 1993. godine. Veoma je značajan i udžbenik Srpske književnosti, koji je napisao za potrebe nastave na beloruskoj univerzitetskoj srbistici, koja je pokrenuta na njegovu inicijativu.
Veliki je prijatelj Srbije, srpskog naroda, kulture i crkve. U poslednjim teškim vremenima za srpski narod, intenzivno se uključio u aktivnosti za pomoć srpskom narodu, ali i promovisanju istine o Srbiji i srpskom narodu u inostranstvu. Bio je i jedan od osnivača i lidera „Komiteta za podršku Srbima i Crnogorcima“ koji je osnovan od strane beloruske inteligencije za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Tokom svoje duge i plodne karijere bio je predsednik društva prijateljstva „Belorusija – Jugoslavija“, kao i društva prijateljstva „Belorusija – Srbija i Crna Gora“. Organizator proslava „Dani Svetoga Save“, „200 godina Vuka Karadžića“, „100 godina Ive Andrića“ i Desanke Maksimović, „200 godina Jovana Sterije Popovića“, „85 godina Dobrice Ćosića“, kao i čitavog niza književnih večeri srpske poezije, okruglih stolova posvećenih ,,srpskoj tematici“.
Interesantno je da je 2008. godine, dobio nagradu za najbolje prevedenu knjigu u Belorusiji i to za prevod knjige „Srpske narodne priče“. Dobitnik je i nagrade Dostojevski, međunarodne nagrade Bogorodica Trojeručica, nagrade Saveza pisaca Srbije 2000 godine. Sinod Srpske pravoslavne Crkve dodelio mu je orden Svetog Save trećeg stepena. Nagrađen je i Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, kao i medaljom za zasluge Republike Srbije. Srbija ima malo ovakvih velikih prijatelja u svetu, prijatelja koji je uz srpski narod bio u najtežem periodu, u njegovoj modernoj istoriji, i koji je toliko uradio na promovisanju srpskog naroda, kulture i crkve.
Akademik Ivan Aleksejevič Čarota dobitnik Nagrade „Braća Karić“ za publicistiku i izdavaštvo s posebnim akcentom na jačanje kulturnih i duhovnih veza između dva bratska slovenska naroda.

Jedna od najznačajnijih figura na medijskom tržištu Srbije u poslednjih 20 godina je sigurno vlasnik kompanije PINK International, vlasnik i osnivač najveće privatne televizije u Srbiji.
Njegova karijera predstavlja pravu priču o uspehu. Počeci njegovog uspeha vezuju se za kraj 80-tih godina prošlog veka, kada je osnovao muzički studio Pink, još u vreme kada je bio član uspešnog rok benda “Oktobar 1864”. Veliki talenat za medijski biznis vrlo brzo ga je vodio do osnivanja radio stanice, a 1994. godine počela je sa radom Pink televizija, koja će u narednim godinama, osim rekordne gledanosti, postati i centar jedne od najvećih medijskih grupacija na Balkanu, koja obuhvata i veoma gledane televizije sa nacionalnom frekvencijom u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, satelitske i kablovsku platformu sa preko 100 televizijskih kanala, koju je Pink International proširio i na oblast interneta i mobilne telefonije. U svojoj karijeri, on je uvek bio vizionar koji je u segment masovnih medija u Srbiji i regionu, unosio najnovija inovativna rešenja i najnovije svetske tendencije.
Može se reći i da je bio jedan od pionira menadžementa u medijima, koji je upravljanje medija postavio na visoki programski i ekonomski nivo, u skladu sa tendencijama u vodećim svetskim medijima. Razumevajući ulogu medija u savremenom životu, poslovanje svoje medijske grupacije širio je i na oblast diskografske industrije, kroz veoma uspešnu diskografsku kuću City records, koja je uspešno kreirala muzičke ukuse na prostoru ne samo Srbije, već i regiona.
Posebno značajan segment delatnosti njegove medijske grupacije je i PFI (Pink Film international) Studios – Filmski studiji u Šimanovcima opremljeni najsavremenijom studijskom tehnikom i rasvetom površine 40.000 m2 na 17 hektara zemljišta, u kojima su snimani filmovi holivudske produkcije, kao i visokobudžetski filmovi evropskih produkcija, poput Lika Besona i drugih. U tim studijima realizovani su i neki od najzahtevnijih televizijskih projekata na ovim prostorima, poput srpske verzije planetarnog šou programa ,,X faktor,,. Na ovaj način, on je Srbiju vratio na svetsku mapu respektabilnih lokacija za snimanje filmova, sa veoma kvalitetnom tehnikom i ekipom obučenih i kreativnih ljudi. Tako je stvorio bitan preduslov da Srbija stane rame uz rame sa Mađarskom, Bugarskom i Hrvatskom kao filmskim destinacijama u regionu, koje koriste veliki studiji za snimanje filmskih blokbastera.
Da je rođen u Americi ili Velikoj Britaniji, njegova kreativnost bi sigurno mogla da se meri sa dostignućima velikih svetskih medijskih korporacija kao što su „CNN“, „Sky“ i „Russia Today“, koje imaju ogromnu finansijsku podršku svojih država. Međutim, on je stvarao u zemlji u kojoj nije bilo ni razumevanja ni podrške, već mnogo onih koji su bili protiv njegove vizije. Zbog toga njegovo stvaralaštvo ima daleko veću vrednost.
I pored svih teškoća, njegova kreativna vizija i upornost pobedili su sve skeptike i doveli do toga da sada, posle dve decenije rada, može biti ponosan na svoje medijske uspehe i rezultate na prostoru Srbije i regiona, koji se mogu meriti sa dostignućima Teda Tarnera ili Ruperta Mardoka.
I zato je Željko Mitrović zaslužni laureat nagrade “Braća Karić za izvanredna dostignuća u medijskoj sferi, televizijskoj i filmskoj produkciji u jugoistočnoj Evropi.

Kada je sa 15 godina, debitovao pred filmskim kamerama, u legandarnom ratnom filmu Branka Bauera „Boško Buha“ igrajući ulogu Save Jovanovića Sirogojna, bilo je jasno da je tadašnje jugoslovensko odnosno srpsko glumište, dobilo još jednog veoma istaknutog člana. Ozbiljnost, snaga i kreativnost te uloge, govorili su u prilog tvrdnjama da će, od njega vrlo brzo postati veliki glumac, u skladu sa tradicijom umetničke generacije kojoj je pripadao.
Vrlo brzo, posle uspešnog završetka studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, on postaje i deo legende serijskog programa televizije Beograd, igrajući ulogu Bobe Popadića u vanvremenskoj porodičnoj seriji „Bolji život“ koja je obeležila našu televizijsku produkciju krajem 80-tih i početkom 90-tih godina. Ta uloga mladog buntovnika otvoriće mu vrata novih značajnih televizijskih i filmskih ostvarenja, poput tv serije „Zaboravljeni“ i veoma upečatljive glavne uloge u „Crnom bombarderu“ Darka Bajića.
U predstojećim, teškim godinama za našu zemlju i naš narod, krenuo je da širi svoj umetnički dijapazon, i to upravo u segmentu producentskog posla, koji je razvijao uporedo sa građenjem svoje glumačke karijere. I upravo su iz te kreativne simbioze, nastale neke od njegovih najupečatljivih uloga, u filmovima koje je producirao i u kojima je glumio glavne uloge. Uloga Milana u filmu „Lepa sela lepo gore“, kao i rola u filmu „Rane“, oba u režiji Srđana Dragojevića, etablirali su ga kao glumca ekstra klase, istaknutog člana prvog ešalona srpskog glumišta. Upravo mu je film „Lepa sela lepo gore“ doneo i dve nagrade „Ćele kula“ na festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, kao i Dve zlatne Mimoze na filmskom festivalu u Herceg Novom.
Naravno, pamtićemo i njegove nezaboravne uloge u „Balu na vodi“, „Ivkovoj slavi“ u kojoj će ponovo biti i producent, u „Balkanskim pravilima“, biće i Rodja u rimejku nezaboravnog „Pozorišta u kući“, a ne smemo zaboraviti ni ulogu u seriji „Vratiće se rode“. Svoju televizijsku karijeru obogatio je i ulogom Tita u seriji „Ravna gora“, kao i ulogom Ratka Draževića u filmu „dr Rej i Đavoli“ Dinka Tucakovića.
Od glumca preko producenta do reditelja, koji je pomerio granice srpske kinematografije. Razvojni put velikog filmskog umetnika, koji je uspeo da iznese na svojim plećima projekat kojeg bi se mnogi u današnjim umetničkim vremenima prilično uplašili – dva filma i tri serije – „Montevideo bog te video“ i „Montevideo vidimo se“ projekat koji je vratio lepe i setne filmske priče u naše živote, podsećanje na vreme kada se borilo i igralo za čast, slavu i sportski uspeh, a ne za novac. Podsećanje na najveći uspeh srpskog fudbala, treće mesto na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju, kada je bilo podvig i stići u Montevideo. Na „zlatno doba“ srpske države i srpskog sporta, ili je to tako izgledalo ljudima iz tog vremena. Kao reditelj i producent lansirao je i jednu novu generaciju mladih srpskih glumaca, koja je veoma brzo počela da gradi i medjunarodnu karijeru, i istovremeno napravio film koji predstavlja produkcijski vrhunac kinematografije ne samo Srbije, već i regiona. Činjenica je da je napravio i film koji je postao deo legende srpskog filma, i koji će gledaoci u godinama i decenijama ispred nas, svaki put sa istim uzbuđenjem, ponovo gledati. Odluka Stručnog odbora Akademije filmske umetnosti i nauke Srbije, da srpski kandidat za 87. nagradu „Oskar“ bude film „Montevideo, vidimo se“, može se nazvati očekivanom, obzirom na kvalitet tog filma, posebno produkcioni, ali i uspeh koji je taj film postigao (preko 600.000 gledalaca u našim bioskopima).
Dame i gospodo, zato je glumac, reditelj i producent Dragan Bjelogrlić, dobitnik Nagrade „Braća Karić“ za kulturu i umetnost i izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Kada kao stranac postanete fudbalska zvezda u zemlji u kojoj je fudbal više od igre – Brazilu, onda ste dostigli nebo u tom sportu. Igrajući za najveći klub u Srbiji – Crvenu Zvezdu, za najveći klub u Španiji, a i u Svetu – Real iz Madrida, i za sedam najvećih brazilskih klubova, kao što su – Flamengo, Santos, Vasko da Gamu i Fluminense, stvorio je sportsku karijeru kakvom, malo koji fudbaler sa ovih prostora, može da se pohvali.
Kada se vođen ljubavlju prema „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“ iz rodnog Majdanpeka uputio u Niš i tamošnji „Radnički“, a potom i u Beograd i „Crvenu zvezdu“, nije mogao ni slutiti da će ga ,,igra sa loptom“ odvesti čak na drugi kraj sveta – u južnu Ameriku. Posle kratke epizode u madridskom Realu, na nagovor tadašnjeg predsednika brazilskog kluba „Vitoria“ Tea Fonseke, otišao je u Brazil da odigra jednu utakmicu, što je bilo dovoljno tamošnjoj upravi, da ga ubedi da ostane. Zahvaljujući svom nesvakidašnjem talentu, ubrzo je postao pravo fudbalsko božanstvo u zemlji kafe, fudbala i sambe. O njegovoj brazilskoj epopeji i fantastičnom uspehu reditelj Darko Bajić napravio je film „El Gringo“.
A u Brazilu je napravio rezultate kao malo koji tamošnji igrač. Felipe Melo, poznati fudbaler i veliki navijač Flamenga, svojevremeno je rekao da njegov, neverovatan gol iz slobodnog udarca u 89. minutu finala iz 2001. godine, koji je obezbedio titulu Flamengu, nikada neće biti zaboravljen. Mesec dana kasnije, još jedan gol iz slobodnog udarca, protiv Sao Paula, obezbedio je Flamengu trofej Kupa šampiona Brazila i povratak tog kluba u Kopa Libertadores sledeće godine. Za drugi veliki brazilski klub – Fluminense postigao je 1000-ti gol tog tima u brazilskom šampionatu, čime je zaradio spomen ploču u njegovu čast, u sedištu kluba.
U svojoj 37-oj godini, odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste titule šampiona Brazila za Flamengo, njegova tada šesnasta po redu ali prva takva titula u karijeri ovog igrača. Te sezone je postigao i 2 „olimpijska gola – to su golovi postignuti direktno iz kornera, i to zamislite, u brazilskom fudbalu. Aspolutni je rekorder u davanju golova iz kornera, osam takvih je postigao u svojoj karijeri.
20. novembra 2009. godine primljen je u brazilsku ,,Kuću slavnih“ na Marakani i tako postao tek peti stranac i treći Evropljanin, koji je imao tu privilegiju i čast u Brazilu. Istovremeno je ostavio i otiske svojih stopala ispred tog hrama fudbala. 7. decembra iste godine, nakon što je sezona završena i Flamengo osvojio svoju titulu, i po treći put osvojio tradicionalno priznanje – „Srebrnu loptu“ kao najbolji igrač sredine terena u brazilskom šampionatu . Ovo priznanje osvojio je i 2004. i 2005. godine, a 2009. godine sportski mediji ga biraju za najboljeg igrača prvenstva. 5. juna 2011. godine odigrao je svoju poslednju utakmicu kao profesionalni fudbaler, i to sa kapitenskom trakom Flamenga, a u njegovu čast, svi igrači Flamenga su na poleđini svojih dresova, imali ispisano njegovo prezime. Čast za velikana fudbala. Zbog fascinantne igre i ljudskih vrlina postao je počasni građanin Rio de Žaneira i države Rio, Petropolisa, Kairua i rodnog grada Majdanpeka počasni je konzul Republike Srbije u Brazilu, odlikovan je od strane predsednika Brazila gospodina Lule de Silve ordenom Rio Branko, ali nikada neće prežaliti što bar jednom nije obukao srpski dres.
Ovogodišnji dobitnik Nagrade „Braća Karić“ za sport je Dejan Petković Rambo za izvanredna dostignuća u svetskom sportu.